Наша књижевност
В и 4 У Ме ба
ке мл « = н> гес т
св. 5-6, ТОД ка БЕОГРАД МАЧ-ТУНИ 1948
ПОВОДОМ ОТВАРАЊА ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ДРАМСКОГ ПОЗОРИШТА
Пре више од једног столећа, скоро пре сто двадесет година, Оноре де Балзак забележио је ове речи:
„Не задржавајући се да обрише ноге огрезле у крви до члакака, није ли Европа стално почињала рат2“
И данас, у овом оружаном миру, наоружанијем од онога изм=ђу два прва светска рата, не Европа — како се изразио велики француски реалиста — него изазивачи новог међународног сукоба Европе, Америке и целога света, злочинци тек минулог крвопролића настављају притајено, или уз дивљачку вику, да припремају низ нових страдања читавом човечааству.
Некада, тамо око 1830, Балзак је угледао Европу, још огрезлу у крви, на вратницама нових ратних покора и помора. Али како би видео он наш данашњи свет у коме — после најужаснијег уништавања у човековој историји — битке не само што не престају, него се распаљују, нове разгарају, у Бурми, на огромним пространствима Кине, по шумама Индонезије, у Грчкој, а изазивачи ратова улажу баснословне напоре и још баснословније суме да огањ са запаљених кућа у Шантунгу, у околини Рангуна или Фарсале пренесу на наше домове» Које би речи Балзак употребио и којим се метафорама нослужио да наслика данашњу Европу у првим годинама мира, Европу која је неколико година газила у крви дубокој не до чланака него до колена, а већ јој данас потпаљивачи ндвих ратовања нуде — иако јој ратни ужаси још нису прешли у сећање и спомен, већ су још увек жива рана — нуде јој и натурају репризу крваве пустоловине, нова материјална и духовна пустошења, као да народима, како онима на Западу тако и овима на Истоку, није доста суза и крви»
И док једни агресори отворено устају против свега оног што је напредно у свету и јавно истичу да су буржоаском поретку неопходна ратовања, јер он „сада може да остварује напредак својих продуктивних снага само под условом непрекидних ратова и масовног узајамног уништавања“, дотле би други хтели, преко својих писаца
МИ фи. Бр. 1002 _
У
идо ИПА