Наша књижевност

|: Е

РАТ РЕН"

Х

ПИ НИ И РИЧИ“ и

318 | : Књижевност

и новинара, да прикажу сопствено дело — рат — као неку врсту природног катаклизма, који се, по извесним неумољивим законима космичког устројства, јавља периодично и циркулационо у свој својој неминовности, Таквим тумачењем они, с једне стране, верују да могу лакше да припремају своја злочиначка пословања, пребацујући одговорност са себе на — природу, а, с друге стране, сматрају да им је то најпогоднији начин да држе широку јавнесст — преко п:тампе, радија, уметности — стално на опрезу пред ратном неопходношћу, пред проблемом сутрашњих масовних убистава, пред проблемом сутрашње смрти. Они гледају тако да разбукте мржњу међу народима, распаљујући шовинистичке нагоне; покушавају у човеку да распире накарадне егоистичке тежње и наклоности!) и кеуморно у сваком појединцу труде се да потхрањују клицу страха од сутрашњице, да убију у чевеку сваку љубав према човеку, премг заједници“) сваку веру и наду у бољи живот, да пољуљљају и, по могућству, униште у њему уверење да се заједничком борбом против рата, ратом против рата, и сам рат може победити.

Та вештачка психоза није могла, разуме се, да помути трезвене слојеве радних људа на Западу, који су довољно пропатила у рату да би се још једном —- "и то тако брзо — понова латили оружја за туђе интересе, али је свакако дејствовала и дејствује на не мали слој грађанства и одражава се у гледању на свет и у моралном ставу највећег броја буржоаских уметника на Западу.

У таквој апокалоптичној атмосфери, која затвара видике, баца у безнадежни песимизам ни мучно притиска, тешко је живети, лакс умирати. Под таквом чудовишном мором, која разбија заједницу, н „атомизира“, разрива човека, нема, нити може бити, погодних услова за стварање материјалних, још мање културних добара.

ж А код нас...

Данашњу слику наше земље, земље масовног хероизма и свесног залагања за заједницу, дао је марлаш Тито на оснивачком конгресу Савеза борана Народноослободилачког рата.

„Радимо — рекао је он — као да ће сто или пет стотина година бити мир, а спремајмо се и спремимо се — кас да ће сутра отпозели рат.“

!) Енглески песник С. Спендер пише; „Једино је реално само моје тело".

%) „Потпуно сам равнодушан — каже цинично амерички књижевник Хенри Милер — према судбини света. Ја имам свој лични свет и своју личну судбину. Постојим ја и то је — све.“ :