Наша књижевност

ПИРГИНА БОЧИЦА

Нијесам ја одавно у фабрици стакла. Прије овог рата ишао сам по свијету к'о прост радник. Ни сељак, ни радник. Да си сасвим сељак — нијеси, брате. У селу земље мало, од тога се не може живити. А радник нијеси, никакав занат не знаш. Ни торни, ни ловни — штоно се каже. А то ти је најгори живот. Не видиш пута у будућност, у напредак. На мјесту се вртиш к'о под маглом — ајх!

Али се о томе прије рата није могло озбиљно размишљати. Живило се од дана до дана. А послије рата, кад се већ сав јад окупације преко главе пребацио, сасвим сам друкчије на све гледао.

Ето: у нас сад нова држава, наша, народна! И све фабрике наше, народне, И шта још да чекам»!

Отишао сам у фабрику. Одлучио сам да будем само радник.

Кад сам дошао амо, све сам мислио — у коју бих фабрику. Шта би изабрао да радим» Па сам отишао у фабрику стакла. Био сам прво ложачев помоћник, а сад сам дувач у одјељењу боца. Испочетка, да право кажем, би тешко, али ја сам се упорно трудио, па је све било боље. А вјеруј “ми, кад се нешто научи, све ти је милије радити.

А ево зашто сам се одлучио баш за фабрику стакла. Сјетио сам се свог дјетињства и своје мајке.

Ко је пре тридесетак година у мом селу знао како се, и од чега прави стаклог Нико, вала. Ни поп, ни кнез, ни жандари, ни пољар. Поп је знао само гуцкати ракију из стаклених бочица, кнез, жандари и пољар — исто. По селу су шетале неколике боце чуване ко око у глави да се не разбију, ношене у њедрима или у кеси направљеној од старе чарапе — а нико није знао одакле су дошле. У њима се носила света вода, млијеко, а највише ракија.

А о прозорском стаклу да и не говорим. У нашем селу на брв'нарама прозори нису били већи од длана а на њима јал комадић стакла, јал разапето цријево, које је пропуштало некакву жалосну жуту свијетлост у мрачну собицу. Сјећам се кад смо једанпут