Наша књижевност

ПУКЕ ОВ

а вади

380 Књижевност

увече сједили крај огњишта, па се пси поклали пред кућом а ћаћа завика: Ето ти га ђаволе! — опет пси поједоше окно!

Моје ти је село, да знаш, у забаченом крају, у планинама, за божјим леђима — штоно се каже. Школу смо касно добили, и то. једну на четрнаест села. Ја сам — срећом мојом — ишао у школу. Још ми мајка живи у том селу. Оца је убила бомба још четрдесетпрве. Мајку ми зову Пирга, зато што је пиргава — пјегава, к'о да се под туком излегла. А оца су назвали Гарбун зато што је радио на крцању угља — гарбуна. Обадвоје су родом из далматинског Загорја, из оног пустог камена. Оца је као дијете оставила његова мати, кад се преудала у Босну, и још однијела са собом сав мираз и преко тога покупила све из куће. Оставила синчића на милост и немилост стричевима. Таква је била моја баба — саможива. Отац је из нејака постао слуга. И све своје најбоље године провео је као биједно плаћени надничар на туђој земљи, на туђем послу.

Тако и мајка Пирга. Од малих ногу чобановала је туђим овцама и ткала туђу пређу. Никаквог иметка нијесу имали и кад основаше породицу, — штоно се каже — ваљало је да обоје запну још више, да својим рукама зараде за голи живот себи и дјеци. Отап је зидао, тесао и клесао, а мајка прела и ткала. Мајка је ткала тако лијепе далматинске прегаче с крупним шарама да се прочула по цијелом крају. Долазиле су јој дјевојке и доносиле кромпијера п граха пуне зобнице. Ево, Пирго, кажу, само нас научи како се ткају „орлова крила“ и „јелике“.

Моја ти је мајка онако — умиљата. Ситна, живолазна и хитра на сваком послу. Још и сад. А нарави благе, безазлене. А отац је био озбиљан, тих човјек. Још из првог свјетског рата остала му на лицу бразготина, а брига му се урезала у боре око уста. Ја се не сјећам да сам га икад видио насмијана. Таква му је била нарав.

Живили смо у Далмацији до двадесете, Био сам тада мален дјечак. У то вријеме стигла нам је порука да је баба умрла и оста: вила нам горе у Босни дио имања, земљу и стоку. Што смо. се радовали! Нарочито нас троје дјеце!

Сјећаћу се увијек како смо прелазили из Далмације, па ишли преко босанске планине за натовареним магаретом, кокоши су биле у сепету, а најмлађег брата водила је мајка за руку. Ишли смо кроза шуму опијени свјежином и мирисом борове смоле, око нас цијуњ птица а пуна душа некакве големе среће због пресељења. Сад ће нам доћи бољи дани! ,

ка ми.