Наша књижевност

Пиргина бочица 381

Међутим у новој постојбини добили смо само земљу, али стоку нијесмо. Бабин пасторак Јокун, сеоски бирташ и пијаница, љут на бабу због тестамента, још док је она боловала продаде кришом сву стоку, па кад је гад згрнуо паре, удари у пиће. Чашћавао је кнеза и жандаре и просто се изругавао Гарбуну кад је овај тражио своје паре. Био је прави силеџија. Дјеце није имао, ни ближе фамилије, а тргујући стекао је пуну кућу. А сеоска власт је била на његовој страни.

Забринуо се мој ћаћа.

На брзину је склепао брвнару у селу, покрио је шеварином, " у недовршену смо уселили. Још је све мирисало на смолу и балегу. А требало му је новаца — много и-брзо. А мајку и нас дјецу носила је радосна мисао што имамо сад двије дугачке плодне њиве, наше њиве! Мајка је благосиљала бабу и смишљала како ћемо њиве добро обрадити и посијати.

Додијало оцу чекати, па под јесен предаде суду тужбу против Јокуна. Улазили смо у зиму још гладнији но што смо били у Далмацији. Још отац и мајка нијесу били нашли довољно посла.

А крај нашег огњишта све су се чешће ројили снови, како ће Јокун можебити сам, од своје добре воље, вратити наш новац, па ћемо онда купити жита, краву и крме. О воловима се нијесмо усулили ни помислити. За сиротињу као што смо ми били, то је недостижно. Усред зиме, кад је бријала љута босанска мећава главогубија, стиже мом ћаћи позив за суд. Нико се не би усудио по таквом времену на пут, али се Гарбун спремао. Пун мржње на отимача, пошао је без размишљања. Узалуд га је мајка одвраћала. Испратила га је до на крај села, а нас троје малих вирили смо преко високог прага за њим. Он се обазирао све док га мећава није сакрила. За њим смо видели и Јокуна како оде пјан, јашући'на коњу.

Послије очева одласка бјеснела је мећава неколико дана. Млатио је укриво некакав поган вјетар, свртао снијег на шковрнтију и кроз рупице између брвана сипао иглице ледене к'о смрт. Окружили смо огњиште и ложили. Мати је крпила кошуљице отежале већ од закрпа као поњаве. Слушали смо фијукање споља и сви мислили на оца. Мајка је крадом брисала сузе.

Кад се вријеме утишало, путевима се није знало за траг. Све су пресули бијели брегови. Мајка Пирга затакла је руке за тканицу, па само љуља главом. Ни Гарбуна, ни Јокуна, А комшије свраћају, запиткују. Позлеђују.

25

МА ва Пе А ЗАО а КЕ 617 ЗВАО дај