Наша књижевност

МИР а а Ми

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ

Јаков Игњатовић био је један од првих српских писаца после Стерије Поповића који је у књижевност уносио савремену тематику и савремене људе. Он је један од првих српских писаца који је у књижевност унео друштвене теме и проблеме, покушавао да створи друштвени роман који би обухватио садржај његове епохе. Он је књижевно, реалистички, обрађивао ликове, типове који су карактеристични за његово друштвено доба. Ми у Милану Наранџићу, Глађеновићу, ЈБуби Чекмежићу, Шамики распознајемо живот и особине, карактеристике људи из малограђанства Срба који су живели у Угарској на почетку деветнаестог века. Ликови које смо цитирали одређени су, сваки има своју посебну физиономију и сваки у своме портрету има црта својих друштвених занимања. У Наранџићу поред његових карактерних особина које нису само његове, већ читавог реда људи, имамо и живот ђака у Пешти на почетку Х1Х века и то оних који су пустоловно, не радећи ништа, изживљујући се на пијанкама и игранкама, тежили само да се домогну титула и богатства, да паразитски, лако живе. У Глађеновићу такођер видимо исту тежњу но обојену професијом из занатлиских редова. Та тежња је исто малограђанска, исто у смеру да се стекне лако богатство, да се постане газда, да се улови добар мираз и да се створе услови за живот у коме пе се забављати и веселити на рачун туђег рада. У Љуби Чекмежићу је трговац ћифта, онај у коме нема више ни фантазије, који је искован у грубости надирања капитала у село, подивљао у егоизму, у саможивости, који у дневни пазар рачуна и људске душе, а у Шамики дегенерација богаташких слојева капиталистичког друштва, паразитски живот који има други смисао него онај Наранџића. Наранџићев је у пустоловној, бескрупулозној трци за богаћењем, у дивљем лову у коме се иде до понижавања самога себе, Шамикин је у нерадни-

штву, бесциљном трошењу и расипању богатства на задовољење својих личних особењачких, декадентних пасија. ·

А У“