Наша књижевност
АВР при
Југословенско драмско позориште 323
руководиће се реалистичким методом рада у уметности — треба да одигра велику улогу идејног и уметничког васпитача публике а „духовно богатство наших људи исто је тако важно као материјално“ —, да буде стални уметнички потстрекач народа на нова прегалаштва, да бодри младе нараштаје и да их припрема за решавање све нових и нових задатака.
Преко трију својих претстава — „Краља Бетајнове“ од Цанкара, „Ујка Вање“ од Чехова и „Рибарских свађа“ од Голдонија — Југословенско драмско позориште претставило се публици као озбиљан, дисциплинован и пожртвован ансамбл. Сва три комада приказана су, на новој сцени у Београду, у режији уметничког руководиоца и редитеља овога театра Бојана Ступице, који је обавио, у току неколико месеци, уметнички посао свакако досада незабележен у историји наших позоришта. Упоредо, он је режирао три комада, и то три комада толико разнородна међу собом, од писаца који не само што припадају разним народима, него се и по схватањима својим, по својим делима, толике разликују један од другог, дг се заиста може сматрати за неку врсту уметничког подвига носити у себи једновремено три редитељске концепције о њима, свет разнородних лица која се у тим делима појављују и њихове карактеристике, дух и атмосферу писца и дела, и све то из пробе у пробу постепено сценски унгравати и оживљавати, и, најзад, изнети пред публику. А за остварење тог сложеног посла редитељ је имао пред собом један истина добар, неоспорно најбољи у земљи, али сасвим нов, још неопробан колектив, састављен од глумаца разних школа и разних искустава, од глумаца који су дотле глумили чак и на различитим језицима, једни на српском и хрватском, други на словеначком.
Колектив Југословенског драмског позоришта није, разуме се, још могао, за релативно кратко време, да постигне у пуној мери уметнички уједначену игру. Али већ првим својим резултатима показао је озбиљан, солидан рад, и одушевљење према послу. Код чланова овог ансабла — коме је поверено да одигра водећу улогу на развојној линији стварања наше реалистичке глуме — примећује се већ сада, поред студиозности у послу и поред залагања, и други систем у раду него у осталим нашим позориштима, метод који ће, свакако, у процесу даљег усавршавања претрпети извесне измене или допуне.
Потпуна унутрашња хомогеност — док је театар у страсном тражењу израза — није се још могла постићи, али, у накнади за то,
Ба Дел амин
Му
5
дићи Виа
ме
а реј
Зала уј