Наша књижевност

404 - 5 о Књижевност

,

агент, лажни пасош, курјачка хајка, све то вуче у дубље воде, јер слика буржоаску стварност и са друге, односно нове тачке гледишта, јер довози битне моменте друштвених односа у међусобни однос, суочава их али посредно и у другом плану.

Писац „Народног посланика“ и „Сумњивог лица“, хроничар полицискобирократског режима обреновићевске Србије рељефно је деведесетих година прошлог века изнео повезаност државног апарата са имућним слојем бу2– жоаског друштва и још тада указао да се та повезаност огледа једнако у корупцији као и у бестидном изигравању парламентаризма и народне воље. У „Покојнику“ слика је шира, обухватнија. И овде је полициски зпарст природно средство финансиских магната и министара да се даље богате без стида и икаквих обзира, отимачином, хапшењем или слањем својих жртава У лудницу или изгнанство, овде се још боље сагледа да су државни зпарат и државна безбедност гола оруђа за чување или маскирање капиталистичке класне владавине. Али, у „Покојнику“ је исто тако успешно приказано како се капиталистичка стварност одражава на извесне видове друштвене идеологије, морала, у појединачним, наоко случајним односима, у главама појединаца. Ш.

.

Последњи приказ „Покојника“ на београдској позорници била је важна и занимљива новост. Редитељ, Хуго Клајн, избегао је све што би потсећало на предратно шаблонско и тривијално извођење Нушићеве комедије. Ово се видело већ на самом почетку дела остављањем пролога који је иначе скоро редовно брисан. Овај пролог заиста није потребан за схватање и развијање радњи у комаду, али је неопходан односно пресудан, за објашњење и уобличавање тако важне личности као што је Павле Марић. Без пролога читава улога Павла Марића нема скоро никаквог смисла и треба само да послужи за интригу и заплет. Према томе брисгње пролога унапред претставља другу режиску обраду дела, режију која би се више задржала на интерпретацији „Покојника“ кроз комику заплета, а мање подвукла и иста– кла елементе друштвене и политичке сатире, а управо они дају тој комедији дубље књижевне и уметничке квалитете.

У режији Х. Клајна први пут се пошло од тога да радња „Покојника“ није заснована искључиво на комичним заплетима, да није водвиљ ни лакрдија и да личности имају своју индивидуалност и своју психологију.

Када Рина, више услут и махинално, скида слику првог мужа, када се износи ракија у скоро празној боци, (гости су дошли неочекивано), када Спасоје, чекајући министровог брата, прегледа колико још има ликера, затим износи боцу и ставља је на сточић, а када Павле улази он је сакрива иза цвећа на столу; када у напетој ситуацији ЈБубомир спушта иглу на плочу и све тргне звук музике итд. — све је то доследан напор редитеља да на сцени створи атмосферу да се подвуче да личности имају унутрашњи, пенхолошки живот, да се радња што више удаљи од спољне комике.

Овлашна, шаблонска, рутинерска режија извукла би из једног места јевтин виц и ништа више док овом режијом оно добија право значење: Анта, стално трчка и кроз чинове ужурбано јавља како се развија ситуација, при томе њега мори само једна мисао. М када она неочекивано избија „О, мајку