Наша књижевност

Хроника

му, баш ми се не иде у апсу“, цела његова појава на сцени, улога у радњи, сваки његов покрет, све је објашњено овим узвиком. Резултат је и у овоји У оној режији исти: у публици настаје грохотан смех, међутим мотиви су супротни. Цела концепција улоге и начин како је остварује М. Маринковић претставља у извесној мери ремекдело.

Међутим, редитељ је сувише наглашавао те психолошке, драмске мо- | менте, док је недовољно истицао политичку сатиру. Радња је због тога била успорена, трома. Божа Никодић није довољно овладао улогом како ју је редитељ поставио: то није сиров чаршијски курјак, отворено циничан и _ свесно непоштен грабљивац. Местимично он је приметно испадао из режијских оквира и деловао чак доброћудно. Очигледно та му улога не лежи сасвим, и то је отежало да се јасно уочи читава концепција овакве режије. Н. Урбанова је углавном успело приказала даму високих кругова, даму неморалну и свесно практичну у организовању свог проституисаног брака, но она је то извела по мало сувише наглашено, — није била у свима сценама природна, обичан део своје средине, што Нушић скоро изрично захтева. У овоме свакако кривицу сноси и редитељ. Остали учесници у комаду играли су добро, са доста мере и укуса у извођењу оваквог Нушића, изузев редитељски неуспеле поставке Агније (ЈВујић) коју је редитељ на каснијим претставама унеколико изменио.

МИЛУТИН РАЈКОВИЋ