Наша књижевност

РЕИИ а УНјЕ РАГ и речи

МЕ

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД

ТРИ РЕЖИЈЕ БОЈАНА СТУПИЦЕ

Од ослобођења — у току великих битака наших народа за унапређење и преображај земље, за победу социјализма — наша позоришта, њихови најктавнији чланови воде борбу за реалистичку позоришну уметност, за демократизацију уметности, за напредак културе. Та борба каткад губи у оштрини, у бодрости, на махове учини се као да сустаје, али — зко се давашњи развој нашег театра упореди с предратним стањем — јасно се испољава да је та борба стална, да су резултати позитивни и да су све јасније, све прецизније перспективе које стоје пред нашим театром.

Сва позоришта у нашој земљи имају исти циљ, гли њихова борба нипошто није иста. На пример, Македонски народен тезтар нема ни пријатеља. ни непријатеља у традицији. Међутим, у Љубљани, Загребу и Београду — где су позоришне традиције трајне и разнородне — та борба има, разуме се, сложенији вид: овде се, да би се градило, мора понешто и рушити. Али, и ту, у сваком од та три центра, борба је другачија: јер сваки од ова три наша града, сваки понаособ — у нашој општој, државној заједници, у нашим заједничким напорима ка још бољем, ка још лепшем џи још потпунијем животу — има своје специфичности, своју динамику и свој начин борбе, своје традиције. У Београду, рецимо, тешко би се могла и замислити експериментисања експресионистичко-натуралистичког карактера каква су вршена у Љубљани над „Тартифом“ и „Хамлетм“. Против ових традиција Љубљана још има да се бори, и она је у последње време, поводом приказивања „Хамлета“, ту борбу и започела. Београд и Загреб праве грешке и пропусге друге врсте, па зато и сама борба добија другачији вид.

Главно је, међутим, да је напор ка бољем сталан и да се позЕТИВНИ резултати постижу. А народна држава и сам народ, кепосредно, награђују сва та постигнућа. Улога и углед позоришног трудбеника веома су порасти, И док држава ствара уметницима све боље услове за ради додељује им награде за сваки већи успех, дотле народ, публика, испуњава до последњег места позоришне зграде, које су мале и малобројне да приме навалу наше нове публике, из дана у дан све многобројније, све жедније културе и знања, публике чији су захтеви свакодневно све виши, дер „данас ми нисмо оно што смо јуче били, а сутра нећемо бити оно што смо јуче били, а сутра нећемо оно што смо данас... Ми смо се изменили и порасли заједно с оним

“

сгромним преображајима који су из основа изменили лик наше земље“.

Ни отварање Југословенског драмског позоришта није утолило ту жеђ, ти заситило ту глад. А пред толиком благородном масом гледалаца — која долази у театар да се просвети, да учи и да научи, да чује одговоре на пи-