Наша књижевност

Хроника 5 527

тања која данашњиџа поставља, да упозна гласове живе прошлости џи да угледа стазе будућности, да добије потстрек за нове борбе у овим ксториским данима, — пред таквим гледаоцима и пред њиховим културним потребама колико мора бити развијена свест уметника —- јер „културни радници и уметници који не буду могли да задовоље повишене потребе народа могу брзо изгубити народно поверење“, — колика мора бити одговорност уметничких руководстава при одабир:њу репертоара, колика глумаца џн редитеља у тумачењу дела, колика, најзад, критичара, чија је дужност пре свега, да помогне гледаоцу да комад који је видео може што правилније џн што "потпуније да прихвати!

Позориште у нашој земљи треба да одигра улогу васпитача народа. Оно мора бити школа. Али да би одговорило томе високом позиву, неопходно је да познаје жеље народа, сва његова стремљења, болове и р:дости. Оно мора непрекидно да слуша шта му говори народ пред којим игра и за који игра. Оно казује реч публици, али треба да слуша и шта му публика казује — мора, како би јој могло да узврати праву и истиниту реч. А сваки члан ансамбла гко не би био активгн борац у нашој данашњици, зар би био У стању да изусти реч коју треба и да је изусти како треба> „Тешко је каже Константин Симонов, пишући о књижевнику, али се његове речи не мање односе на позоришног уметника — тешко је искрено описати борца, а ве бити и сам борац. Тешко је приказати самопожртвовање ако сам ниси спреман на самопожртвовање. Тешко је искрено покгзати да је зз нашес хероја његов социјалистички дух изнад свега, ако за самог уметника тај социјалистички дух није изнад свега“.

У том погледу Југословенско драмско позориште, баш зато што му је додељено да буде „прво међу првима“, имало би да служи као пример осталим драмским колективимг.

ж

После неколико месеци интензивног, напорног џи заиста пожртвованог рада, Југословенско драмско позориште изишло је пред публику с трима озбиљно увежбаним претставама у режији и инсценацији Бојана Ступице.

Ступица се, с пасијом човека који се сав посветио театру, бацио на посао, понесен својом живом сценском фантазијом, да, помоћу једног хетерогеног ансамбла, састављеног од људи из свих крајева наше земље, оживи на позорници три тако разнородна дела као што су „Краљ Батајнове“, „Ујка Вања“ и „Рибарске свађе“ — од трију токо различитик писаца као су Цанкар, Чехов и Голдони. За кратко време које је имао на располагању, редитељ није, разуме се, могао да створи од овог ансамбла јединствено, хомоТено уметничко тело, да усклади у пуној мери игру глумаца, да уједначи њихов језик, Али је зато обележио све три претставе нечим својим, личним — својом сценском вештином, својом индивидуалношћу. Свако дело које је пустио завршено на сцену добило је уметнички отисак његове руке: и игра глумаца „и декор, и осветљење.

Говорећи, једном, будућим глумцима и редитељима Немировић-Данченко рекао је ове речи: „Писац треба у вама да умре, да сагније, и треба да се на вашем тлу развије зелена клица, нешто ново — дете ваше џ пи-

7 .

РИМ МУ