Наша књижевност

шчево“. Совјетска драмска уметница С. Г.;Бирман, наводећи ове речи, у своме напису „О глумачкој уметности“, додаје: „А ја бих желела да дете буде налик на оца, тојест на писца“.

Посматрајући једно дело на сцени није увек лако утврдити да ли је сно више пишчево или редитељево, да ди је више слично писцу или редитељу. Има редитеља који верују да служе писцу и сасвим се пред њим избришу на сцени. Али и ту се јавља питење: бришући себе с позорнице да ли остављају правог писца на сцени у 5 :

Бојан Ступица, као редитељ, остаје стално на позорници. Ученици Станиславског сматрају да се главна дужност редитеља састоји у томе да гомаже глумцу како би овај нашао развојну линију своје улоге: „Ако редитељ почне сам да изграђује улогу, то он тиме гура на неистинит пут глумпа, који ће, у гом случају, бити као хипнотисан. Велика уметност редитеља састоји се у томе да, у крајњем резултату, глумац не буде пометен редитељем, већ да следи налоге и путоказе своје сопствене природе“.

Независно од тога да ли би такав рад у пуној мери одговарао темпероменту и досадашњем искуству Бојана Ступице, поставља се једно крупно питање: да ли би се могао консеквентно и са успехом спроводити један такав начин рада с колективом који не само што се није васпитавао и уметвички изграђивао на такозваном систему Станиславског, него је састављен сд глумаца који су се развијали по разним нешим центрима, под уткцајем најразноврснијих школа и праваца, а неки од њих све доскора играли чак и на другом језикуг Да ли би такав рад сада, у почетку, био уопште могућан> Напоменули смо да се у Ступичиним режијама скоро непрекидно, некад више некад мање, осећа присуство редитеља на сцени. Каткад и код пљумаца, у његовој режији, примети се да се они не крећу сопственом вољом, већ по вољи редитеља.

Сем тога. писац не остаје увек у првом плану: често га потисне редитељ, и то редитељ продоран, великог искуства, живописне и непресушне инвенције, редитељ са изванредном фантазијом која никад не мирује ин често не допушта ни глумцима ни публици да предахну.

И баш због тога што сваком делу које узме у руке да толико себе, толико свога, —- свака његова режија изазива потребу да се о ЊОЈ говори, пише, дискутује, да се хвали и куди, анализира и критикује. А и о семом раду Југословенског драмског позоришта — које треба да одигра водећу улогу у еволуцији наше позоришне уметности и које је већ првим својим претставама поставило највиши домет наше режије и глуме — требало би чути што више гласова из публике, различитих мишљења, да би се коликтиву помогло у раду, да би се активно учествовало у његовом стваралаштву, да би Југословенско: драмско позориште било борбено, напредно. Исправне критике требало би позориште да усвоји, грешке уколико је могућно још у току даљег приказивања комада да исправи, з хвале да прими као потстрек за даљи рад. МИ треба да има на уму да је „гледалац — последњи вајар дела“. >