Наша књижевност

з „КРАЉ БЕТАЈНОВЕ“

Док су извесни песници код нас крајем прошлог и на почетку овог столећа певгли о „плавим принцезама“, а неки критичари, опет, сматраџи да је неопходно потребна нашем народу, рецимо, студија о француском гарнасовцу Хозе-Марији де Хередији, словеначки писац Иван Цанкар „радио је — како пише Борис Зихерл — у радничким организацијама, држао гредавања и митинге пред сакупљеним масама радног народа, критиковго национални нихилизам званичних социјал-демократских вођа, указивго на овазгердну улогу радничке класе у ослободилачкој борби словеначког на_рода“. Уз то, преводио је Шекспира и испевао песме, које- је љубљгнскибискуп Јаглич спалио.

Соро пре пола столећа — У доба распадања и пропадања словеначког села под ударцима: капитализма, када је клерикално здругарство отворило врата својих задруга „несеоским елементима, трговцима, крчмарима, предузимачима“ — Цанкар је јављао једном свом пријатељу, књижевнику Алојзу Крајгеру, да се спрема на писање једне сељачке драме. „Оно жалосно свеопште банкротство нашег народа —- писао је двадесетчетворогодишњи

_ Цанкар, — нарочито у долењским селима, јесте нешто трагично; оно се врши полагано и једва видљиво, али је зато утолико потресније, М мало ко види колико драматичног има у томе пропгдању“. у

Мало је ко видео. Али Цанкар је јасно видео у својој родној Словенији, у то време заосталој покрајини Аустро-угарске Монархије, то драматично пропадање радног сељаштва, похлепну отимачкну новца и имања коју су вршили сеоски моћници и веилници — трговци, зеленаши, механџеје = И, с небеским благословом и зем=љском помоћи лицемерног свештенства, ко рачали кроз пљачку, угушивање штрајкова, кроз крв, преко убистава и летева, ка све пунијој власти и све већем богатству. Видео је све то Цанкар, дубоко проосетио, и један свиреп део те стварности прикгвао у својој дргми „Краљ Бетајнове“, обликујући своје дело према драмама Ибзена џ Стринберга, према тим нордиским узорима, у којима су се преплитали џи стапали реалистички диалози, жестоки друштвени и психолошки сукоби — с МУТНИМ апстракцијама, с мртвим светом мистицизма и симбола.

Некада, у старој Југославији, приликом ретких приказивања Цанкаревих дела, да би пригушили дејство његовог реализма~и снагу његове љуте и изобличавајуће сатире, редитељи су у то време истицали, давали првенство баш тим симболима и мордбидно-мистичним компонентама, које су се писцу наметале из књига, — па су зато и са сцене књишки деловале, — а запостављали, потискивали у позадину, као нешто опасно, живе елементе Цанкаревог реализма и сатире, које је свирепа стварност унела у дело овог

ективног борца, „весника данашњих светлих дана и наше још светлије будућности“. Режирајући „Краља Бетајнове“, Ступица нам није пружио — и поред сабиљних залагања у томе правцу и извесних позитивних постигнућа — да У потпуности доживимо једног новог Цанкара, каквог га ми данас видимо и каквог бисмо хтели и преко сцене и кроз критику да освеглимо. У интерпретацији Бојана Ступице, сценски мајсторској, остало је још елемената