Наша књижевност

; “ ,

ПА ИЕ ВУ И И ИЕ

530 Књижевност

прошлости, остало је у извесној мери трагова мистицизма, и симболике, и режијских психилогизирања, која иду за тим да по сваку цену пронађу и истакну у лицима на сцени нека изузетна, болесна, патолошка стања, а којих у тексту или уопште нема или су једва наговештена.

Место психологизирања, режија би морала данас, пре свега, да усмери дад, кроз студиозну психолошку режију, ка што јаснијем оцртазању ликова. типова ондашње словеначке стварности и ка типичном у њима, типичном које је аутор тражио. Место симболике и мистике, критика би морала да се заложи како би у прик зу доминирала друштвено-политичка стања назначена у овој драми, у којој „јасно избијају на видело класне супротности ка селу, објективни циљеви клерикалне економске политике на селу, прелаз либералних сеоских израбљивача на позиције клерикализма, незаустављиво —_ упркос клирикзлном кооперативизму — пропадање словеначког села, стварање двеју основних класа капитализма, распадање ситног сељачког произвођача на огромну масу пролетаризоване сиротиње и најсмних радника —_ с једне стране, и шачицу сеоских богаташа, капараша и предузимача с друге стране“. (Борис Зихерл „Чланци и расправе“, стране 277 и 278).

Неке од тих елемената обухватио је и дао Бојан Ступица. Он је свакско знатно допринео и да Миливоје Живановић од доминантне улоге У ком ду, од Кантора, створи једну међу најснажнијим својим ролама, досада можла и кајснажнију, изграђену нагонски, рудиментарно. Истина, на махове је и Живгновић казивао читаве пасусе с мистично-симболичким призвуком — који су били свакако срачунати на то да изазову јак позоришни ефекат, __ али Живановићев једноставни и жестоки темпераменат и његов упрошћени “метнички поступак. који лако не подноси мислена нијансирања, нису му, стевом. давали да тиме озбиљније оштети снажно _извајану Канторову фи-

гуру.

Жве личности у комаду деловале су неубедљиво: Лужарица (Царка Ловановић) није била живо биће од крви и меса, жена отпуштеног радника, већ хлалан и неумитан симбол беде и очајења, симбол освете; Нина (ДуСразка Перић), коју Кантор упућује у манастир да би се дочепао њеног им ње, лавала је — обавијена нимбусом мистике — утисак: месечара и сомнамбула, умно поремећеног створења. Такво схватање, међутим, не може олговарати пишчевој замисли, јер тако оболелу Нину, умоболну, Кантор би з'иста имао права —- па то би било чак и хумано — да упути У манастир или, радије, у болницу. Ове две роле морале би се, већ у току наредне сезоне, озбиљније ревидирати. у

Ако би се у режији „Краља Бетајнове“ пригушили колико је год то могућно и колико то текст дозвољава, симболично-мистични моменти, преживели и небитни, који су ушли у комад из литературе, не из живота; ако би се инсистирало на томе да реалистички ликови буду што јасније изграђени кроз озбиљну психолошку студију, а избегла штетна психолотизирања:; ако би прворазредни значај добила у режији друштвено-полктичка стања и жестока критика капитализма с јасном пишчевом тенденцијом, критика која моћно лежи у потци комада, ова Цанкарева драма, тешка од података и детаља захваћених из стварности, има довољно драмског материјала и реалистичких елемената да се — без симболичних интервенција одржи на позорници. Она и данас има шта да каже публици.

.