Наша књижевност

„УЈКА ВАЊА“

Ступица није пришао Чехову:) путем који је јасно повукао Московски художествени театар.

А крупно је питање да ли би МХАТ изградио свој систем рада — или, тачније, да ли би тај систем био онакав какав јесте — да није било Чехова; као што је питање да ли би Чеховљева каснија драмска дела („Три сестре“ и „Вишњеви сад“) постала онаква каква јесу да није било МХАТ-а. Ако би ко покушао да направи неку врсту биланса, како би утврдио који су елементи највише утицали на стварање такозваног система Станиславског, Че"ховљеве драме, од којих се полазило при првом раду на „систему“, нашле би се, свакако, при врху ове необичне табеле. 5

Да није Чехов поставио као једно од основних начела свога уметничког стваралаштва — скривеност лепоте у свакидашњем, необичног у обичном, да ли би К. С. Станиславски и В. И. Немировић-Данченко већ у оно време и у пуној мери увидели значај под-текста у позоришној уметности и тиме обогатили глуму и режију новим елементима живота У својој студији с Чехову совјетски књижевник В. Јермилов говори о томе, па доводи у везу начело глумачког анслмбла које су спроводили у раду Станиславски и Данченко, начело да ниједна улога у комаду није споредна, с Чеховљевим естетским проблемом социјалног и личног у уметности, масовног и индивидуалног. Чехов — пише Јермилов — „нема таквог јунака који би био узет издвојено из своје средине или јој био стављен насупрот. Чеховљев јунак била је сама објективна стварност сам живот земље; његова лица била су само делић тога живота“.

Код Чехова лица'су, дакле, само делић живота, а код МХАТ-а глумац је само део целине. Чехов и МХАТ уметнички се присно прожимају, употпуњују. Њихова сарадња — то је класично срођавање писца с тумачем његовог дела.

"И због свега тога они који су видели једном Чехова у тумачењу „ху“ дожественика“ тешко могу да замисле његове лирске драме у другој интерпретацији. Чехова они не могу да замисле на другом месту до само на тозодници МХАТ-а. Стране класике — Шекспира, Молијера, Бонмаршез могли су они да гледају и на другом месту, и то каткад у адекватнијој опреми, Могли су да гледају и руске писце на другим сценама: Гогоља, Островског, Толстоја, па и Горког. Само не Чехова, чије се драмско дело, богато лепотом под-текста и дубоким трагизмом обичних људи, толико спојило с радом „художественика“ да их је скоро немогућно раздвојити.

А уметничко руководство МХАТ-а, такорећи из године у годину, стално продубљава и осветљава све нове и нове стране Чехова с позиција сарремене друштвене стварзости и, тако, на сцени овог славног москесвског позоришта, Чехов, с променама у друштвеним стањима и У људима, и сам

се непрекидно мења и остаје увек актуелан. Некад, играно стихијски — јер су га његови сегавременици-интедпретатори носили у себи, живели с Њим. листли с њим једним и истим узбуђењима, бригама, мислима, — дангс, из

ту За гнализу Чеховљевог дела послужиле су књиге В. Јермилова: „Антон Павловић Чехов, књижевни портрет“ и „Ујка Вања“.