Наша књижевност

тио толике године живота, да је тај његов „идол“ уствари незналица, то сазнање било је за племенитог ујка Вању поразно. ИМ он се безнадежно побунио, у име живота, против тог егоисте, против тог недадовитог и сујетБог човека, који је целог века само терорисао све око себе, обичне џн недостојне „мале људе“, и гонио их да му ропски служе. Кад му је синуло пред очима, поетично-нежни ујка Вања покушао је чак и да убије тог човека који му је живот упропастио.

Да је своје тумачење засновао више на под-тексту, Страхиња Петровић од ујка Вање не би сигурно створио скоро искључиво жучљивог и револтираног човека.

Дубоко осећајан, обдарен џи радан, ујка Вања био је увек спреман да се жртвује за друге, за науку, за више идеје, за бољи живот. Ујка Вања је велико дете. Чехов је рекао: „Ујка Вања јеца, а Астров звижди“.

· Астров доиста звижди. Он није наиван као ујка Вања, Већ ироничан, како према себи тако и према другима. Каткад је скептичан, чак џи циник. Међутим, цинизам — који му је живот наметнуо — није угасио у њему веру у живот, у рад и лепоту човека, у будућност, веру да треба поштено И истрајно радити па макар плодове тих напора уживали људи тек после хиљаду година. („Кад слушам — каже Астров — како шуми моја млада шума зесејана мојом руком, ја увиђсгм да је клима помало и у мојој власти и да, еко после хиљаду година људи буду срећни, то ћу џи ја имати мало заслуге у томе“), ;

Живановић, међутим, није довољно подвукао у Астрову његову стваралачку, песничку природу. У Живановићевој интерпретацији Астров није био руски интелигенат с краја прошлог столећа, сложена појава, човек у сталној борби с противречностима: уметник и циник, идеалист који чврсто верује у будућност, а, уствари, стално је иронично насмешен над својим маштањима, свестан свога жалосног пропадања у далекој руској провинцији. Живановић је дао једног сензуалног и до крајности упрошћеног Астрова. Он се најсигурније осећго у Сцени када грубо осваја Јелену Андрејевну, жену професора Серебрјакова. Међутим, баш у тој сцени требало је обратети пажњу на један важан психолошки моменат, До те сцене однос Астрова према овој лепотици другачији је него после тог сусрета. Астров показује Јелени Андрејгвној своје радове, мапе, говори 10] о бездушном разарању шума у Русији, прича јој бо лепоти грађења и, подизања. Он де већ раније схватио да она није тип праве лепоте. Али тада први пут увиђа да је Јелена, та велика лепотица, уствари непријатељ лепоте, јер све то о чему јој он говори — а он јој говори само о лепоти — њу уопште нимало не занима. Он долази до сазнања у томе часу да је она само грабљивица, да њена лепота носи у себи пустошење, а за Астрова то је поражавајуће, јер, по његовом мишљењу, „у човеку све мора бити лепо: и лице, и одело, и душа, и мисли". ИМ тек тада, после тог разочарења, он јој прилази одлучно, грубо. Не као савршенству лепоте, него као женки,

Живановић је, међутим, већ од првог чина према Јелени Андрејевној имао само став мушкарца, Илак, мора се истаћи велико залагање Живано. вића — а у томе му је свакако од највеће користи био редитељ Ступеца да се снађе у овој тешкој роли која му не одговара,