Наша књижевност

,

његова комедија доживљује, преко неодољивог комизма, незапамћене успехе код широког пука, одушевл:ава, пали и евоцира здрав смех. Ослањајући се на народни живот и на нгродне фарсе, напис:о је Голдони, средином осамнаестог века, и неколико ведрих, забавних инггниозних комедија на венецијанском наречју, а међу њима и „Рибгрске свађе“, које су код нас преведене на чакавски, на говесрни језик приморацг Средње Далмације...

У архитекгонски чврстом и пластичном декору, који претставља кугах приморског града, редитељ Ступица пустио 'је својој машти на вољу да замишља комичне ситуације, сценске каламбуре и шаролике људске креатуре. М натерао је глумце да се разиграју, а публику да се насмеје.

И не само да је живим људима, глумцима, удахнуо динамику и разиграност, већ је и мртве ствари натерао у игру. Свакој ствари на позорници дао је по једну ролу да изагива весеље у публици: и капцима на прозорима, и рибарским корпама, и рубљу које се суши, конопцу и канапу.

Социјални моменат, а њега има у драми (однос, шиор-Криминала“ према народу), није у режији истакнут. Старчић, као „шиор Криминал“, деловао је, нарочито у последњем чину, као нека врста анђела-помиритеља.

И у „Рибарским свађама“ осећала се стално чврста редитељева рука: сви глумци кретали су се по Ступичиној вољи. Али та разиграна воља расипала је на све стране духовите ситуације и обиље сценских чаролија. У недостатку великих и популарних комичара — који би већ самом својом појавом, именом, првим гестом и првом речју изазивали грохотан смех у публици, — морао је сам редитељ да се размахне, да блесне комичним ситуацијама и динамичном мизансценом. Више од глумаца — који су сви од реда унели максимум напора и љубави у игру, — редитељ је вештином своје режије дражио публику на смех.

Редитељ, а затим Дејан Дубајић, који је већ првим својим гестом на сцени, мимиком, једним мигом — као богомдани комичар — успевао да створи присну везу с публиком, да је веже за себе и себе за њу. Улогу старог рибара Парона Фурте, његово врскање, старачке напрасите срџбе, израдио је Дубајић брижљиво, до детаља, и давао их непосредно, од срца.

А публика по завршеној претстави, понела га је у своме памћењу, имитиралг његово муцање, његове љутње, и можда већ назива именом Парона Фурта неког познаника. Дубајић је у „Рибарским свађама“ остварио једну креацију, један позоришни лик који улази у наш свакидашњи живот. А то је један од успеха и Дубајића, ми Ступице, и Југословенског драмског позоришта, ж

Југословенско драмско позориште завршило је своју прву сезону 03биљним уметничким резултатима, који су га сигурно ставили на чело свих наших драмских колектива.

МИЛАН ДЕДИНАЦ