Наша књижевност

ка 538 у Књижевност

могло би се избећи, на пример, да поворка слепаца у првој слици изгледа и хода тако паргдно, готово господски, уместо да се јасно изрази беда џ невоља под којима је у то време стењао руски народ; могли би се избећи елементи лакрдије и буфонства којима је изопгчена једна од најлепших сцена (сцена у крчми), и драмски и музички јасно и снажно оцртани ликови калуђера--китница Варлагма и Мисаила, као и пристава, претводени у неуверљиве карикатуре; на тај начин је од једне како од стране песника тако од стране композитора уметнички савршено обликоване типичне појаве у народом животу тадање Русије начињена површна гротеска ради забављања и разонођења публике. Могла би се изоставити чисто материјална средства (вртешка са свецимз) за приказивање једног халуцинаторног стања — чиме је један од најпотреснијех момената у Борисовој трагедији преобраћен МУ ефектки спектакл, место да привиђења Бориса Годунова буду „глас народа“ Боји избија, који гони и гризе злочинца-аутокрзту. Тиме би се уједно избегло да чисто технички проналасци прекидају драматично изражавање извођача и одвлаче пажњу гледзоца на другу, спољну страну приказа; без обзира на то да ли се Борису у том тренутку заиста привиђгло да се слике на часовнику окрећу, материјализовање тог привиђења претставља формалистички елемент. Најзад вештије оперисање масама учинило би и сцену наРодне побуне прегледнијом и схватљивијом 33 гледаоца. Но упркос томе претстова је била жива, местимице пуна штимувга и топлине (породични круг Борисов), солидно и студиозно вођена.

За тумачење и извођење музичких дрзмз потребни су многостранији уметнички квалитети него за оперу. У музичкој драми много више него у опери значајна је реч и драматски израз са сцене. Како код композетора при ствгрању — а то је оно што је најспецифичније код Мусоргског — тако и код певача при извођењу, мелодија треба да извире из речи. из акције. Мусоргски је тражио да „моја музика мора бити уметничко остварење људског говора у свим његовим најфинијим преливима"... „да моја лица говоре на сцени Као што говоре живи људи"... За такву мелодију која рефлектира непосредну интонацију људског говора, чије тежиште није управљено завршној корони, која не стреми закључчом акорду у оркестру (каткада и ефекту који ће изазвати аплауз) — потребна је савршено јасна и изразита дикција. Музичко извођење „Бориса Годунова“ на нашој сцени много је изгубило тиме што је мало који солиста имао изразиту дикцију.

Импозантан по својој фигури и масци, Никола Цвејић у улози Бориса успео је да од ове глумачки и певачки изванредно тешке улоге начини интересантну креацију, али није исцрпео психолошку дубину, драматску снагу и музичку лепоту те улоге.

Драги Петровић у улози Шујског, лукавог кнеза, политичког сплеткара, највише је следио вокално-декламациони стил Мусоргског и изнео једну од најбољих улога у овој претстави.

Димитрије Самозванац не иде у ред најбољих улога Лазгра Јовановића. Њему је недостајало сигурности у јачим акцентима и слободе у високим тоновимз да би уверљиво оцртао лик смелог и амбициозног авантуристе.

У улози Пимена, којега су певали Пивнички и Чангаловић, млади баритон Чангаловић показао је уз чврсту постојаност свога гласа, велики напредак и врло лепе развојне могућности,

ПИ Ри Њу

а

| Зн >

„=“.