Наша књижевност

Заметак свега тога је већ у говору који је Малро изрекао на Сорбони: „Дубоко јг свеједно, студенти, за свакога од вас да ли ће бити комунист, антикомунист, либерал или ко било други, јер је једини прави проблем у томе: докучити како, без обзира на те партиске структуре, створити човека“.

Комунист, антикомунист, либерал или ко било други, другим речима фашист! Апстрактни човек, о коме се изјашњава Малро, и за кога ниједна идеологија ништа не претставља, то је тип човека од кога се може очекивати све, то је тип издајника.

Случајни сапутници Отпора, Сартр и Ками, у својим послератним делима су показали збуњеност и уклетост своје класе — империјалистичке бур· жоазије. У њиховим књигама је завршни израз тога стања. Данас, када за капиталистички свет политика америчке регкције претставља једину наду, Сартр је стао да завиди ловорима добро познатог издајника Кестлера. Његсв нови комад ,„Прљаве руке“, игран данас у Паризу, гнусна је политичка агресија. За Сартра су морална нечасност, увредљив напад, клевета постали нешто што се по себи разуме. Ни стари критичари се више не буне. Нико од њих не диже глас да би изобличио у том случају мешање политике у књЊижевност. Књига Луја Арггона „Комунистички човек“ — пропаганда је, кукају они. А сартровске „Прљгве руке“ — „права књижевност“.

Наш друг Италијан Елио Виторини, даровит књижевник, али човек одвећ великодушан и простосрдачан, сматрао је да смо несразмерно оштри према Сартру и Ками. Мислио је да чек и ти књижевници, толико типични за покварену и избезумљену буржоазију, могу имати напредних расположења, о којима би требало водити рачуна. Догађаји су покгзали да смо збиља били у праву у својој оштрој оцени.

Дакле, позиције које данас у Француској држе књижевници потпуно су међу собом разграничене. Моријак, Малро, Сартр, Полан, Монтерлан, Жионо, Жоандо, и који су са њима, тесно су везани са издајницима, са онима који им плаћају, с њиховим банкама, с њиховом класом. Сви заједно они иступају против људи који желе да живе слободно. Пред призором тога злочиначког споразума сви честити претставници француске интелигенције, комунисти и непартијци, поново се уједињују као у дане Отпора. Да би то схватио, човек не мора пошто пото да буде комуниста. Доста је просто да Сиде честит и искрен Француз. У томе је наша снага.

Наша воља, воља књижевника демократа; тесно је везана с народом, уперена на то да умнажа ударе против поробљивача човечанства. Наша воља је — да сјединимо у нови Отпор раднике, сељаке, француску интелигенцију, да бисмо сачували народну независност, Нацистима није пошло за руком да нас натерају да ћутимо. Уверени смо да ни њихове најновије присталице неће имати више успеха!

(Преведено из „Литературне газете“)

КЛОДЕМОРГАН, главни уредник новина „Летр франсез“. у Паризу, маја.

8"