Наша књижевност

444

Књижевност

само себи циљ, већ све мора од њега добијати потврду своје самосталности и стварности. Сумња и скептицизам нису му више непријетељи који га доводе до очајања на путу сазнавања истине, већ су ови његова оруђа, средства, која му помажу да сазна истину. Казали смо да разум истину, учење или појаву признаје за стварне само онда кад нађе себе у њима, као садржину у форми. Да би то постигао, он има само један пут и једно средство — раздвајање идеје од форме, разлагање елемената који сачињавају дату истину или дату појаву. И тај рад разума никако није одвратан анатомски процес који уништава лепу појаву да би одредио њен значај. Разум уништава појаву ради тога да је оживи за себе у новој лепоти и новом животу, ако нађе себе у њој. Од тог процеса разлагања у разуму умиру само појаве у којима разум не налази ничега свога и које проглашава само за емпириски постојеће, али не и за стварне. Тај се процес управо и назива „критиком“. Многи под критиком подразумевају или неповољну оцену појаве која се посматра, или одвајање онога што је у њој добро од онога што је рђаво; то је нај вулгарније схватање критике. Ништа се не може ни тврдити ни порицати на основу личне самовоље, непосредног осећања или индивидуалног уверења: суђење припада разуму, а не личностима, и личкости морају судити у име општечовечанског разума, а не у своје име. Изрази: „свиди ми се, не свиди ми се“ могу нешто значити кад је реч о јелу, винима, тркачким коњима, ловачким псима итд. 32 то могу постојати чак и засебни ауторитети. Али кад је реч о појавама у области историје, науке, уметности, морала, — онда свако ја које суди самовољно и без доказа, ослањајући се само на своје осећање и мишљење, потсећа на несрећника у лудници који, с кру“ вом од хартије на глави, величанствено и срећно влада својим замишљеним народом, кажњава и даје помиловања, објављује рат и склапа мир, тим пре што му нико не смета у тој невиној забави. Критиковати — значи тражити и проналазити у појединачној појави | опште законе разума, по којима и захваљујући којима та појава може постојати, и одређивати ступањ живога, органског односа по5 Јединачне појаве према њеном идеалу. А како постоје појаве у ко| јима се потпуно огледа опште у појединачном, идеал у коначном; како постоје појаве у којима се само у извесној мери огледа то јединство појединачног с општим; најзад. како постоје појаве које само претендују на то јединство, док уствари о јединству нема ни помена, то и критика не само да апсолутно куди или само хвали и кори, већ се гонекад ограничава само на похвалу. Нарочито у нас, у

Пи пен» ИРА у

МИ ни у о Ар оу ил

РАИ У 4 "ораха