Наша књижевност

О критици 443

страшнога костура смрти, који језди на џиновском коњу, с косом у рукама: он би с презиром и мржњом окренуо леђа саблажњивој утвари и бацио би се у смртоносан загрљај костура... Он сматра да је за њ боље да се нађе у стварном загрљају страшне смрти духа, неголи да рукама ухвати утвару која ће ишчезнути при првом додиру с њим... И то никако није скептицизам: напротив, то је обоготворење истине, која може бити страшна само за ограниченост појединца, док је само по себи вечита лепота и вечито блаженство. Скептицизам диже руке од истине и не тражи је; сав наш век је питање, тежња, тражење и жудња за истином... Он се не плаши да ће га истина преварити: он се плаши лажи, коју људска ограниченост често сматра за истину.

Међутим, човек је увек тежио за сазнањем истине: према томе, он је увек размишљао, испитивао, проверавао. То је тачно; али његово испитивање није било слободно: оно је увек било под утицајем његовог непосредног посматрања, или је зависило од ауторитета ссећања и раније усвојених принципа. Ако се испитивање кадгод и ослободило ауторитета и традиције, оно је непријатељски рушило пуноћу непосредног живота, не замењујући је пуноћом новог живота. Тако су се у Грчкој у почетку све појаве стварности, које су се људима чиниле фантастичне, и објашњавале на фантастичан начин. Ум се очевидно налазио под утицајем фантазије и осећања који су преовлађивали. И та фантастична стварност није издржала разорну Сократову филозофију: она се заљуљала, срушила и затрпала филозофа својим рушевинама. У фантастичном средњем веку филозофија је била нешто налик на кабалистику, хемија је била алхемија, астрономија -— астрологија, историја — роман, географија — фантастична бајка. У ХМГи ХУП веку ум је почео стипати своја права, постепено освајајући од осећања и фанлазиј> сбласти које су му припадале. У ХУШ веку он је над њима олнео стсудну победу, задао им последњи ударац. Али му је та победа и показала да се он, кад је сам и одвојен од свега, мора бојати сопствене снаге, која га може одвести у искључивост и једностраност. И зато је разум у Х1Х веку показао тежњу за измирењем с осећањем и фантазијом: он је признао њихова права, али као савезницима који су му потчињени, који морају радити плод његовим преовлађујућим утицајем. И сада разум у свему тражи себе и признаје да је стварно само оно у чему налази себе. У томе се наше време у многоме разликује сд свих ранијих историских епоха. Разум је све потчинио себи, однео превагу над свим: за њ више ништа није