Наша књижевност

со ава оани

слема ма

гејева илиниии ћи

Југославија каква јесте у (РА 449

~

долази с побједе, покренуо нас је да се чвршће збијемо око њега. И читао је даље, не дајући нам предаха, читао је мајсторски, добијајући са сваком пјесмом све више сигурности, све више оног задовољства које добар стих даје аутору тек када гласно, пред друговима, чита свој рукопис, узбуђујући се поново већ израженим узбуђењима и доживљајима. И пратио је руком своје стопе и своје усклике, наглашавајући их отејечно, чинећи их још једном конкретним и видљивим. А када је Зио готов, поново је направио руком широки гест, ударио је надланицом о сто, задржавши отворени длан на стоној ивици. Овога пута то је значило: ето, то је све што сам ја могао дати Југославији и, како ми се сада чини, нијесам јој сасвим остао дужник. Шта ви мислите»

То је било прије скоро годину и по дана. А прије пола године у Москви се, у издању предузећа „Московскиј рабочиј“, појавила веома укусно опремљена, добро илустрована књига, с нашом новом

државном тробојницом на корици. То су биле Тихоновљеве „Пјесме о Југославији“.

Николај Семјоновић Тихонов је један од оних даровитих и оригиналних совјетских пјесника и приповиједача који су се јавили из Октобарске револуције и које је одгајила и развила борба совјетског народа за побједу социјализма. Николај Тихонов се јавио као човјек и пјесник кога је, — како је сам рекао у једној од својих најранијих строфа, —

„Жизнђ учила веслом и винтовкоћ,

Крепким ветром, по плечам моим

Узловатои хлестала веревкои,

Чтобвр стал л спокоинм и ловким, и Как железнвге гвозди, — проствм.“ 1)

пп -

Он се, миран и сигуран на основу тврдих искустава, на основу сазнања шта све може истрпјети и извршити човјек и народ који се боре за мијењање живота, „једноставан као гвоздени чавао“, развијао и развио у човјека и пјесника народа који иде на челу чсвјечанства, стварајући прве странице његове историје, у човјека и пјесника који цио свијет, станиште радне људи, схвата и осјећа као ' | А = |ОТ

1) Живот ме је учио веслом, пушком и оштрим вјетром, по раменима ме

је шибао чворноватим конопцем, да бих постао спокојан и спретан, као гвоздени чавао — једноставан,