Наша књижевност

450 - та У · Књижевност

свој шири завичај, као поприште своје дјелатности, терен интереса и доживљаја. Он се развио у човјека и пјесника коме није туђе ништа што припада, што се тиче или што је својствено новим, радним људима:'ни радост, ни велико узбуђење, ни бол, ни брига, ни мржња према непријатељу, ни усхићење новим, ни гњев према старом, ни њежност према другу, ни лирски занос љепотом, ни одвраткост према наказном и безумном. Он воли живот и свјестан је његове праве вриједности — јер је члан колектива људи који мијењају живот; он се истинито одушевљава љепотама природе — јер је члан колектива који постаје господар природе и који природу уљепшава својим стварањем, стварањем друге природе. Он је и борап, и умјетник, и алпинист, и турист, и истраживач, незадржив у стријемљењу напријед, у стријемљењу да дозна и види што је више могућно, нестрпљив да остане ондје гдје је стигао, штедар да с људима подијели све своје утиске, сазнања, открића. Н. Тихонов је растао као човјек и пјесник земље у којој живот постаје поезија, а поезија живот.

Прве пјесме Николаја Тихонова то су пјесме војника о грађанском рату, о његовој хероици и његовим херојима, махом оним безименим, небројеним. Те пјесме су пуне крепке снаге, револуционарно-романтичног патоса и неког новог, необичног, помало грубег и веома свјежег реализма, датог као овлаш, с тврдичлуком. У Тихоновљевим пјесмама тога периода („Орда“ — 1922, „Брага“ 1993) јављају се ликови, слике, ријечи, поређења која нико раније није давао, или не бар тако једноставно и природно, или не у том значењу, у таквој „атмосфери“ која им придаје посебно значење, чврстину, оштрину, обогаћујући се и мијењајући и сама од њих, њиховог дјеловања. Рана Тихоновљева лирика је у извјесном смислу једнолика, сва је на извјестан начин тврда и тешка, али ипак није лишена праве лиричности — само лиричности своје врсте и скоро једне врсте, лиричности трагичне, ратничке, суздржане. Она се одликује чврстином стиха и размјера, понекад неком скоро математичком, на око хладном прецизношћу, која је Тихонову, једним дијелом, дошла преко А. Блока, и која садржи елементе смјелости, новаторства, намјерне или нестрпљиве неуједначености, па се никад не своди на шаблон, на једнолику и монотону правилност размјера и ритмова. Тихонов је свој смион чак и у својим недостацима; такав је био на почетку, такав је остао и до данас.

У даљем развоју Николај Тихонов расте, грана се, дјелује у органској вези с порастом новог, социјалистичког друштва, с изгра: