Наша књижевност

ђивањем и обогаћивањем нових односа међу људима и народима његове домовине, с дјеловањем моћног стваралачког колектива, чији је он орган, с настајањем, развијањем и дјеловањем нових људи, нових хероја. Он реагује на догађаје и појаве у свијету и животу онако, како може и мора реаговати један совјетски човјек, и то још даровити совјетски човјек, одгајен у идејама и на пракси борбе за комунизам, задахнут духом непомирљивости према злу, духом новог, борбеног хуманизма; он реагује како може реаговати снажна и широка личност која није више, као у доба Н. Доброљубова, притијешњена „уским и ниским свијетом“, него има гдје „да се размахне“, да се „исправи свим својим растом“. Лирика Н. Тихонова постаје из године у годину све смјелија и богатија, и то како својим квантитетом, тако и разноликошћу мотива и интереса, врста и интонација. Николај Тихонов пише пјесме у којима се снажно одражава совјетска социјалистичка стварност, совјетски човјек, градитељ социјализма. Он пјева, горко и пркосно, о намученој и пониженој Индији којој се, обливеној знојем и крвљу, указује спа-

соносно Лењиново свијетло. Он пјева о пространству и чудесној ра- |

зноликости своје домовине, о њеним азиским и кавкаским земљама, о њиховим пустињама и планинама, о пјешчаним бурама, о караванима и путевима, о чудним и бучним ријекама, о неустрашивим и радосним совјетским људима тих земаља, — и његове „Пјесме о Кахетији“, пјесме о људима социјалистичке Грузије, спадају у понајбоље примјерке новије совјетске поезије. Он се, грубим " ' парадоксалним сатиричним стиховима, обрачунава с капиталистичким свијетом и његовом неразумношћу, — и ти стихови претстављају праву поетску сатиру, сатиру под којом, — како је говорио Бјелински, — „не треба подразумијевати безазлено подругивање веселих досјетљиваца, него громове негодовања, буру духа, увријеђеног нахазношћу друштва“. За вријеме фашистичке најезде на шпански народ Тихонов пише „интермепа за Сервантесову трагедију »Нумансија«“, и та интермеца откривају нову, жестоку и бритку врсту Тихоновљевог патоса, оплођеног топлим лирским нотама, нотама потресне љубави за шпанску земљу и њен дивни народ.

„И над моеи землејо несравненнои Они глуматсл, все испепелив,

РучБи текут, искрлсђ кровавои пенонћ, Скрипат стволљ обугленнњгх олив. Пошадњи нет ни зданњјо, ни картине, Ни статуе, ни книге — ничему,

пара БАРЕ на лана ЕТ