Наша књижевност

> Џ Е у

РРРИиНУ У ТД

452 Књижевност

Как будто все, что сушествует нбне, Их волен погружаети во тбму.“2)

У циклусима „Јесење шетње“ и „Планине“ открива се њежно лирска страна личности.о којој говоре Тихоновљеви стихови, личности необично богате, осјетљиве за љепоте свитања и сњегова, другарства и љубави, прољећа и јесени, жена и ријека, људских заноса и људске упорности. Књига „Сјена пријатеља“, написана послије путовања по Западу (1935) донијела је оштро и трагично аредосјећање новог рата чија немирна сјенка, долазећи од Берлина, као отровна трава, трава несреће, ниче и расте по свим гробовима, рововима и руинама првог свјетског рата.

Совјетско-фински сукоб поново је мобилисао у Тихонову револуционарног фронтовског пјесника, пјесника који је у ратној лирици давао прије свега човјека, његову судбину, његов карактер, његове најдубље и најоригиналније доживљаје. Та црта раније Тихоновљеве ратне лирике нашла је израза и_у његовим пјесмама о совјетско-финском рату (пиклус „Шатор код Виборга“), али сада обогаћена великим животним и умјетничким искуствима, осјећањем огромне снаге и величине совјетске војске, — сада и свјетлија и дубља, и епскија и лиричнија у исти мах, изражена сигурније, снажније, прецизиније и рутинираније, — рутинираније у позитивном и негативном смислу. А кад је почео Велики отаџбински рат совјетског народа против њемачко-фашистичких завојевача, Тихонов је био по трећи пут мобилисан, као војник и као пјесник, мобилисан без остатка, мобилизацијом која је потресла и пробудила најдубље резерве његових снага, провјерила и прекалила све оно што је било најснажније и најубојније у њему и његовом поетском дјелу. Тихонов је ратовао у опсађеном и херојском Лењинграду. Ту је настала његова нова ратна лирика, у којој су се поновиле и развиле даље све његове раније позитизне одлике, добивши нове конпоненте ни особине — прецизну убојитост, необично тврду мушку трагичност, праведну јарост највећег степена, снажни епски замах и лирску вибрацију. То се нарочито односи на његову поему „Киров је с нама“, која је написана у новембру 1941 године и која је награђена Стаљиновом наградом за књижевност. То се, у нешто мањој мјери,

9 М онн се ругају мојој неупоредивој земљи, претворивши све у пепео, потоци теку искрећи се крвавом пјеном, шкрипе стабла угљенисаних маслина. Милости нема ни згради, ни слици, ни статуи, ни књизи — ничему, као да све што сада постоји, по њиховој вољи тоне у таму.

“"