Наша књижевност

454 МЕРА у Ке НО

#

Но как бг песна ни глуха Она великому служила!“=)

=

Књига лирике Николаја Семјоновића Тихонова о новој Југославији садржи 25 што дужих што краћих пјесама. У тим пјесмама он је одразио снаге, величину, патњу, јунаштво, смисао и значај ваше народне револуције, ликове руководилаца и хероја наше епопеје, руине и ране које нам је рат оставио, нашу стваралачку вјеру и енергију и наше прве градитељске потхвате, братство наших народа и рађање нове државе, нашу повезаност са Совјетским Савезом, прегалаштво наше омладине и изворе и путеве наше културе. У тим пјесмама он је насликао наша села која су се, с именом Стаљина преко зидова, пела на ломачу и постајала бесмртна; опјевао је мир мртвих совјетских бораца који почивају у братској југословенској земљи, неисцрпну душевну снагу и богатство нашег човјека, чудне љепоте наше земље. Једном ријечи, Николај Тихонов је дао о новој Југославији више пјесама, приказао ју је с више страна, у више односа и манифестација, него и један наш домаћи пјесник. Да -ли је то чудно и необичног Необично јесте, али чудно није. Пјесник кога је одгајила Бољшевичка партија, земља социјализма, талентован, сигуран у свом послу, морао је планути и огњем који смо ми запалили и додати том огњу свог свијетла, снажног и благовременог. Пјесник као што је Тихонов не може остати затворена срца за пламен слободе гдје год се он појави у свијету, а најмање ако је тај пламен обухватио земљу која је пјеснику блиска по језику, традипији и култури, у земљи која чува кораке и ријечи његових пре-

дака, у земљи за чију су социјалистичку слободу, заједно с њеним

" синовима, гинули и његови другови и суграђани, предајући јој своју крв и своје посљедње ријечи... Тихонов је дошао у такву земљу, # њени градови, њене ноћи и рушевине потсјетили су га на градове, ноћи и рушевине у његовој домовини, исто онако као што реченице нове и присне књиге потсјећају човјека на нејасне звуке, слике и штимунге што су се слегли у души још негдје у дјетињству. или у сну из дјетињства; стојећи пред људима наше земље који су жудко чекали његову руску ријеч, он се осјетио као да је дошао у завичај, у своју породицу.

у Мој слаби стих неће предати оно што је било, Али ма колико пјесма била мало звучна, она је великоме служила, 5