Наша књижевност

Књижезност

Здесб житђ начинат сначала, = Прида из пецер и кезот,

На белњх камнах у причала

Рббачки-подруги позот.

Порот о героистве и братстве, На лицах — серебранњи свет; Все естђ в зтом лунном богатстве, А вот городка толљљко нет.“8) 1

За овом пјесмом долази пјесма „Ноћни Сплит“, у којој све још једном почиње изнова: буде се, витлају сви вихори који су четири године потресали и покретали нашу „земљу, кидајући тетиве њених путева, рушећи зидове и мељући стакло, обливајући села и градеве крвљу, пламеном и пепелом, отварајући као сурови развигор зачетке новог. Пјесник је стигао у Сплит ноћу, кад је олуја ударала о околна брда, када је море кипјело, а на улицама се њихале, цвилећи, покидане жице, звонила стакла и у прозорима се повијале свијеће, треперећи и гасећи се, — и пјеснику се учинило као да је са собом донио у Сплит „црни мир“ лењинградске блокаде. Он је стајао у сали препуној приморског народа који је притајено очекивас његову ријеч; сала је била нијема; он је ћутао и слушао како кроз прозор продире јаук „планина и мора“,

„Как будто вила вел земли О всех снах убитвх“, — У)

и видио је како на запјењеним површинама мора лежи цвијеће као на надгробним плочама, слушао је како у планинама грме бојеви као да се рат поново пробудио, и на дно мора падају потопљене лађе уз реско шкргутање метала. Наједном су у дворани свјетиљке почеле горети све јасније, и пјесник је сусрео лица Сплићана, њихове очи, „усне бљеђе од образа“, — и запитао је о чему у таквој ноћи да говори Одговорили су му: о Лењинграду. И ту је још једном затрепгрила она снажна нит која везује нашу и совјетску земљу, сна веза из дана рата и борбе, веза на смрт и живот, она потресна ,

8) Партизани сједе у кафани, и све је већ до краја испричано. Вино је постарило у чаши, сјенка катарке дошла је до прозора. Ту живот почињу испочетка, вративши се из пећина и кајута; на бијелом камењу пристаништа рибарке-другарице пјевају. Шјевају о херојству и братству, на сребрнаста свијетлост; у овом мјесечевом богатству има свега, само градића

више нема. ') Као да је цијела земља јаукала за свим погинулим синовима.

лицима —

' Е |