Наша књижевност
брига напаћеног Сплита о напаћеном Лењинграду, она љубав Лењинграђанина који се, говорећи у Сплиту, осјећа као да је дошао кући и. као да прича својим суграђанима и укућанима. Дигла се „бура братских очију“, очију и жарких и замагљених, и пјесник је био сргћан „што је своју причу казао над Јадраном“.
Из тог ноћног вихора и те болне и узбудљиве среће јавља се, у пјесми „Дневни Сплит“, нови свијетли дан, град у сунчаној стихији, лак, истински, неукротиво жив.
~
„В нем везотса улнцег, как лозв:, Украшен вход, раскрашен свод, Как будто Сплит не знает прозвг, А стих, как песнао, он поет,“10).
И над тим градом, који пјева, пламте црвене звијезде, говорећи о новоме; о новоме говори и партизанска, пролетерска флота која реже таласе подно Биокова и затим гордо улази у сплитску луку, сигналишући живим и безбројним заставицама свој долазак, своју славу, своју будућност. Послије ове пјесме о дневном Сплиту, долази пјесма „Сењ“. Она почиње, уз наглу промјену интонације, ријечима и штимунгом сумора: суморан је дан, пада мокри снијег, суморан је мали Сењ од кога су остале само рушевине. Али из тог штимунга туге и суморности, израженог необично успјелим и одговарајућим ритмичким и рјечничким средствима, постепено израста једноставна и тврда вјера у обнову живота, у његов триумф, у на| станак новог и још љепшег Сења, — вјера Сењана, људи богатих | душом, јунаштвом, бистрином, обогаћених ратним искуствима, оза__рених Лењиновом књигом и сјајем црвене звијезде. Слиједећа пјесма зове се „У морнарском клубу“. Она је донекле и наставак претходне, и њен контраст. Она, свјеже лирична. и насићена ритмом наших кола, говори о животности, непосредности, темпераменту наших приморских људи, љепоти њихових игара, покрета, лица, простоти и човјечности њихових страсти:
аденин
„Здесђ лобат в приморском народе Вест душу в веселђе бросатр. Танцул, по залу проходит Иванка, рббачка, краса.“ 1)
19) У њему се вију улице као лозе, украшен је улаз, разнобојан свод, као да Сплит не зна за прозу, него поезију пјева као поскочицу.
мл) Овдје у приморском народу воле да сву душу баце у весеље, Играјући, двораном пролази Иванка, рибарка, љепотица.
звао Ћи.
ЊУ
Мани ар:
~
Џаеа
а пи зачини не рај Кара и ал ан
рта
јин
за јае
пена
па а анд а ние ар
КЕ
ми ој исл.
ме
„аи