Наша књижевност

КЕ РРА ИЕ 7 У ДИ

466 Књижевност

Ил а, несчастнви человек, Шепчу во снег

Нет, зто сон, что снег кругом, Что бел ручеи,

Что девушка спит на моем Плече.

Очнулса л и вижу: снег, В Јроблане — снег,

Так с гор мг ехали во сне, И — целБи век.

Нет, зто правда, — снег кругом, Замерз ручеи,

И сладко спишњ тбг на моем Плече.

Нет, правда, — белвге куствг Со всех сторон...

ЈЛроблана, снег, и-ночБ, и-ТБГ, Вот зто сон!“29)

Од пјесама четвртог циклуса („Витез“ — посвећено Пеку Дапчевићу, безимена — посвећено Н. и М. Петровић, „Шумадиски гајеви“, „Подне на путу“ и „Зимски дан“) посебно се треба осврнути на трећу и посљедњу, што наравно никако не значи да и остале, нарочито прва — пуна братске љубави и необузданог хумора, и друга — преливена оном тишином коју „војник пије између два боја као плави сан“, — не заслужују пажњу и признање. У пјесми „Шумадиски гајеви“ Тихонов, с епском интонацијом и пословичном јаспоћом и конкретношћу, још једном говори о нашој борби, о значају борбе совјетског народа за нашу ослободилачку револуцију и о значају наше револуције за борбу совјетског народа. У тој пјесми Тихонов даје мјером свога срца свакоме своје, — и даје нашем народу по његовој великој заслузи, братски, пуна срца.

12) Сањам ли, или је то снијег у Љубљани — снијегр Или ја, несрећни човјек, шапућем у сну... Не, то је сан — да је снијег уоколо, да је поток бијел, да дјевојка спава на мојем рамену. Будим се и видим: снијег, у Љубљани снијег, — то смо ми силазили с планина у сну, читав вијек. Не, то је збиља, — снијег је уоколо, замрзао је поток, и ти слатко спаваш на мојем рамену. Не, истина је, — бијело жбуње на све стране... Љубљана, снијег, и ноћ, и ти, — све је то сан.

Прота Ива

меч