Наша књижевност

ИМ АИ Но МИ О И ИН

да а И ма И тући

ЊУ

п ЦН

а ИЕ АЛ Р БО ИРНИНН Е ~

470 Е Књижевност

Југославија, — како се каже у задњој групи строфа, — то је оваплоћење стремљења и напора свих бораца за слободу од Јана Жишке и Христа Ботева до бранилаца Мадрида и ослободилаца Београда; она је „југословенска стража“ —

„На краснои славанском заре!“>)

И најзад, у завршном рефрену:

„Вставал в труде и славе, Веснњг и свободњг вестр, Вот она — ТОгославиа, Такал, какал естБ!“26)

Пјесма „Југославија“ је епилог, поанта читавој Тихоновљевој књизи о Југославији. У њој је, у сажетом виду, с новим интонацијама, сликама и ритмичким варијацијама, поновљена читава књига, — поновљена и подигнута још за један степен више — до степена химне новој Југославији.

И као што је у пјесми „Југославија“ поновљена, у згуснутом виду, сва Тихоновљева књига лирике о нашој земљи, тако је у тој књизи, у извјесном смислу, поновљена читава његова досадашња лирика. Поновљена је и издигнута још за један степен више. Нас то радује како због наше земље, тако и због самог пјесника.

Књига „Пјесме о Југославији“ сваким својим стихом говори да је Николај Тихонов схватио и заволио нашу земљу и да јој је, овом својом књигом, помогао да и она још боље схвати саму себе, да још јасније и садржајније схвати шта је све учинила у току ослободилачког рата и шта је све кадра да учини у изградњи социјализма. Наши народи му то никада неће заборавити. Они то неће заборавити, јер ће се у њиховом животу отсада непрестано мијешати оно што је њихово дјело, њихов живот, — и оно што је Тихоновљев одраз, љубав, лозинка, као што се у Тихоновљевој поезији слило у „нераздјељиву металну смјесу“ оно што је било наше дјело и наша истина, са оним што је Тихоновљева машта и његово племенито узбуђење.

РАДОВАН ЗОГОВИЋ

25) У црвеном словенском праскозорју. зе) Дижући се у раду мн славм, вјесник прољећа и слободе — то је ЈУгославија, онаква каква јесте!