Наша књижевност

крв и с њом све оно, што би морао да им каже, кад би хтео да пљусак над њим престане.

Поподне су га оковали и бацили у камион.

Тако, у Љубљани ће ти се језик и те како развезатли, рекли су. И кад се обазрео на њих, још сав изломљен и слаб, весело су се церекали, један од њих му је чак и руком махнуо.

Тако је дошао у град и у затворску ћелију — и како је био једини од све тројице премлаћен, Петар и Мали су одлучили да ће сламарица бити само за њега.

А Петра су довели такорећи иза угла. о је само неколико кућа од затвора, тако да је са свог прозора имао поглед равно но затворско двориште и на слепи зид главне зграде.

Али упркос тому дошли су по њега аутомобилом. Велика ствар је било то хапшење. Седам карабињера опколило је кућу, а пет их је продрло у стан. Завукли су се у сваки кутић, чупали даске пода и лупали кундаком о зидове. Однели су само наливперо и очево златно дугме, које му је било некаква успомена из првог рата.

А отац је цело време ћутке ишао за њима и будно пазио на сваку кретњу, мргодио се кад би посегли предубоко у претинце и само је зашкргутао зубима кад је одлетела прва даска поднице. Знао је, да једном мора доћи до тога. Са Петровим радом био је добро упознат и кад нису нашли ништа сем момка, није му било ни до дугмета.

Пред вратима се Петар поздравио са оцем и мајком. С оцем је

ишло сасвим једноставно, стари му се испод бркова, на којима су,

још били остаци вечере, чак смешио; то није био нипошто весеф осмех, али момку је ипак добро учинио и дуго га није заборавио. А мати је била сва мокра од суза.

До врата ћелије још је некако ишло. Али између четири зида здједном му се расположење преокренуло. ~

Можда су открили штампарију и заједно с њим те ноћи покупили и све друге»

Да ли их је неко издао

Застао је усред собе и покренуо се тек онда, кад је у тами поред зида приметио још некога. 6

Минут доцније довели су Малога.

Мали је од фебруара био у Гонарсу. Кад се враћао окован између два карабињера, чинило му се да није видео Љубљане и куће већ џелу вечност. Још јуче је на сунцу иза бараке сањарио да ће повратак у домовину бити једном право славље.

А ди

ФРА