Наша књижевност

484 а а Е Е ~ = -__ Књижевност

„јавио би кући да сам овде. А овај карабињерски сом сале тако —“. До ручка су честито огладнели. Сунце је плазило полако по зиду и кад је досегло тло под вратима, у црквама је одбило подне. Јели су као вукови.

„Није било тако лоше“, јавио се Мали. „Промућкаш па можеш нешто и да загризеш. У Гонарсу је била сама вода.“

Јожек је ћутке јео. Усница је још увек помало крварила и ка: је турнуо у уста неспретну, дрвену жлицу, сваки залогај је плаћас пекућим боловима.

Она двојица су брзо свршила. Петар је одгурнуо плехнат лонац, који је код куће служио за поливање очевих кактуса и излио у себе подобар гутљај воде. Рекао је: -

„Болео бих да знам, хоће ли већ данас почети са саслушавањем.“ Јожек је нагло дигао главу. По бради му је цурио танак млаз крви. Тек сад су видели, како је сав чврсто повијен. Мали је у ноћ притегао толико да је убоги момак тешко дисао.

„Не зови ђавола“, рекао је. |

Затим је одмахнуо руком, обрисао марамицом крв и кад је њих погледао, његов поглед био је опет чист и миран.

„У стаји код куће имамо две краве. Лиски је скоро година " сва је таква да јој не можеш близу. Оног дана, пре но што су доштли по мене, ударио сам је. Палицом „по трбуху. Попреко је искосила масница.“

Јожек је говорио тешко, јецајући. Али успомена на Лиску га узбудила и у очима му се разгарао пламен, и изгледао је сасвим друкчији.

„Данас је више не би такао. Велике сиве очи има и гледа те као човек.“

Ућутао је, поправио узглавље, поглед му се задржао на ногама, које су вириле испод ћебета. И Петар и Мали окренули су главе. Осетили су да је момку јако нелагодно. :

А ђавао је дошао још пре вечери. Сунце је било већ с оне стргне кровова, однекуд из близине њихове ћелије чуо се нежан, дрхтав глас, који је певао о рузмарину и црвеним ружама, а на ходнику се чуо непрекидан топот, сад тик пред вратима, па се удаљавао и по: "ово приближавао, Чувар је ходајући кратио досаду. Кад је тај топот застао, у вратима је шкљоцнуо кључ. Позвали су Малога.

Овај пут му ни осмех није могао да помогне. Момак је пребледео, смео се и кад је одлазио, држао је руке чврсто припијене уз тело. Отишао је усправан, крут и без речи.