Наша књижевност

у +

МОМ ;

3 | у Повест о три ухапшена мускетара

Петар је хтео нешто да каже, да учини било шта, само да не стане те проклете тишине и да би барем кретњом прискочио у по: мећ Маломе. Али се и сам сав укочио.

Кад су остали сами, Петар је сео до Јожкових ногу. „Можда а веће бити тако зло“, мислио је.

„Неће“, озбиљно и убедљиво одвратио је Јожек.

А оба су морала да мисле на његово лице, на то, да је без Ма-

· лога у ћелији празно, и да их та празнина боли. Прошло је већ пола

сата и још увек су чекали сваки на свом крају сламарице. Јожек је подвио ноге, мало се издигаои леђима ослонио о храпави зид ћелије. Од лежања се сав укочио. Тако се осећао боље. Чувар је неколико пута загледао у ћелију и сваки пут, кад је отварао и затва-

рао бушу у вратима, поклопац на њој потресно би зацвилио да их је у ушима заболело.

„Што забија нос, гром га убио“, загунђао је Петар ти намргодио се. „Треснуо бих га с уживањем — да не би у својој глупој тиквици никад ЈЂубљане заборавио.“

· Изненада га захватио немир и просто га дигао са сламарице. Исправио се, коракнуо и кад је очима прелетео узак, празан простор између врата и својих широкик стопала, здвојио је и над могућношћу да се прошета. У ћелији није било ни за корак простора. Онда се нагло помакао До врата и својим широким, мишићавим телом закрио поглед кроз бушу.

„Сад нек гурне нос, ако жели, замрмљао је, весело се раскорасио пред вратима и видело се да је задовољан својом подвалом.

Тад су оба ослушнула. По ходнику су се чули различити ударци поткованих ципела и међу њима корак, који нису могли заменити. Тако смешно је брзао само Мали. Скорс-тркати је морао да би их стизао.

Петар је одскочио, окренуо се Јожку и поново се приљубио уз врата. Сад се могао чути и његов глас. Момак је говорио, као да се није догодило баш ништа. Као да је ишао само на шетњу а не на саслушавање. Ђаво да га разуме! Говарио им је да би хтео папир " оловку, кући би писао.

Кад је ушао, дигао се и Јожек. Одједном је стао усред собе, дуг 'и кошчат, какав је био, облизао усну и укоченим, зачуђеним погледом загледао се у Малога. Неколико тренутака ћутали су сви троје. Момци су га гледали отворених устију.