Наша књижевност

пр А ИН ВИ ПА РМ ИЕ ул ИЕ

5

-486 ; Књижевност

Малч се најпре осмехнуо, мало смућен још и црвен, ситног и упалог лица, а затим је као гром из ведра неба лупнуо дланом по Петровом рамену и насмејао се на сав глас.

Следећег тренутка у мрачној, влажној и прљавој рупи све се 'орило од бурног, неукротивог смеха. 5

4

Кад. су она двојица већ престала и још само гледала у њега, Мали се још увек бранио од њих обема рукама и на сва уста. Тако наравно није могао да дође до речи да би испричао како је било и шта су тамо доле радили с њим. Стајао је међу њима ситан и за главу мањи од обојице, кикотао и вртев се да га нису могли зауставити. Онда су га присилили да проговори.

О, ништа нарочито. Момак се осмехнуо — с висине и тајанствено. Могло је да буде и горе.

Али сад је Јожек изгубио стрпљење.

„Немој се ту разметати,“ рекао је. „Кажи једноставно, како је било. Тукли су2“

„Наравно, тукли“, кратко и сухо одвратио је Мали.

Петар је нестрпљиво замахао главом.

„Да су те заиста тукли, мало друкчије би се сада држао.“

Мали је још усред реченице порастао и нагло се уозбиљио. У чима му је заблистао гнев.

„Требао би да цмиздрим, ако добијем пар преко ушију“, увреЂено је зарежао, бацио покретом главе прамен косе с чела и подитнутим носом приближавао се Петру. Овај се нехотице одмицао к зиду.

„На, но —,“ промрмљао је Петар и на рубовима чврсто стиснутих усана почело му је већ титрати., Морао је да се осмехне. „То си могао право да кажеш“, рекао је.

Мали се полако свално на сламарицу. Био је озбиљно разјарен, због самог себе у првом реду, а онда и због ова два клипана, који нису хтели да га разумеју. Наравно да су га претукли, свиње никакве! А он ни очима сксро није трепнуо. Леђа су му била једна сама рана.

Зажмирио је, од боли и од стида, што није смогао више достоЈанства и озбиљности. Још ће га сматрати некаквим дететом! Затим их је погледао, криомице, испод трепавица.

.