Наша књижевност

Задувао се. Петар га посматрао и дуго није одмакао погледа.

Ништа није пречуо од оног што је Мали излагао с таквим заносом

али потпуно су га захватиле тек његове последње речи. Да, откул. тај ђаво, зашто људи не отварају уста и зашто је и сам зацењујући се гутао језик» Он сам, пробијао се кроз живот друкчије но Мали. Отац инвалид. Мати слушкиња у кући где су становали. Али о том не би могао да говори. Само то је казао: |

„За мене овакви буботди нису ништа ново и није било мало што сам досад добио —. Па шта би човек с тим!“

" Кад је ућутао и окренуо се устрану да припреми Јожку лежај, Мали га изненада ухватио обема рукама за рамена. Најпре се намрштио а онда је нехотице застењао. Дотакао му се још незацељене ране.

„Боли»“

Тад су се погледали и обојица одједном праснули у буран смех. Петар је још рекао: „Да. то заиста боли!“

==

5

Јожек се вратио кад је било близу једанаест. До првог спрата кекако је ишло. Насред степеништа за други спрат морао се ослањала на ограду. Ипак је успео, посрћући довукао се до тешких жељезних врата на улазу у ходник и одатле поред зида, мимо обеју заједничких соба до ћелије. Карабињер га пратио ћутке и радозналим погледом посматрао га као рањену, крварећу животињу, која ће се сваког тренутка срушити. Једном му је понудио руку, да се ослони на њега, али момак је љутито одбио. Он ће већ и сам. Томе црном кошуљашу несме приуштити таквог весеља. Свом снагом је дигао главу увис и отворио очи, које га нису више хтеле да слушају. |

Из заједничких соба чула се бука и разговор. Неко је ударио по вратима и кад је пролазио, учинило му се да су га звали. Застао је и нехотице ослушнуо. Сад је већ било сасвим разговетно.

„Јожек, пошаљи их дођавола! Чујеш>“ Говорио је непознат глас иза врата.“ „Јесу ли те много“

И док је раније само дигао главу, у том 'фенутку сав се исправио, тврдо и грчевито се раскорачио насред ходника — и што је још било пута до ћелије, прешао га наглим, чврстим кораком.