Наша књижевност

Јошков повратак нису те вечери очекивали само Петар и Мали. Сав тај затвор, од обеју заједничких соба и самица у ходнику са. стране па до женског одељења, будно је чекао кад ће се покренути велика жељезна врата. Двапут су слушали необичну буку и кад им је момак, који носи воду и чисти ходник, рекао, да су мускстари оба пута дивље заплесали по ћелији, сви су редом махали озбиљно главом. Шта ли им је, шта им то пада на ум!

Затим је све било тако као после првих преслушавања — неколико тренутака тишине и за њом изненадна лупа, једва чујна и као бојажљива у почетку. И ова лупа расла је и на крају се слила у један једини упорни и страшни топот. Ко није чуо раније, сад је дизао главу. Да, три мускетара плешу и свима је одједном било; потпуно јасно шта тај плег значи — и кад се неко између њих исправио и осмехнуо,'за њим су се исправљали и осмехивали сви.

Са ова три преслутања ствар за мускетаре није била свршена. Тек што би се један од њих једва једвице опоравио и одвукао ујутру на двориште, а оно опет по њему. Један за другим одлазили су у приземље и кад би се враћали у ћелију, све собе у близини чуле су пркосан топот њихових ногу. Сад су сви говорили:

„Једнога дана мораће беседон из уста. Та нису од жељеза!“

Али изгледало је по свему да су ти ђавољи мускетари ако не из жељеза а оно заиста из најтврђе грађе 3

Једнога дана дошли су по Малога у доба кад су им се најмање надали. Тек што су устали, већ је у вратима шкљоцнуо кључ. Карабињер је позвао прстом. Мали је дошао до врата и пред вратима се окргнуо. Није се осмехнуо као што је обичавао. Ни руку није дигао да им махне. Застао је и гледао их. Онда је рекао: „Ништа се не бојте.“

Момци су у том тренутку, кад се загледао у њих, нехотице посумњали, — због његових очију, које су им одједном постале туђе и мрке; а кад је проговорио, Јожек је поцрвенео а Петар одвратио поглед к зиду.

Тога пута Малог су донели. Два карабињера положили су га на сламарици. Дуго није отварао очи, дисао је тешко, нагло и с муком.

Јожек се сагнуо узглављу и тихо га позвао:

„Мали дај реци да није ништа —. Само мало погледај!“

Сагнуо се још ниже, тако да му је с косама такао чело.

Тада се мали помакнуо. Као да хоће да се окрене с леђа на бок. али је само застењао и длановима покрио лице.