Наша књижевност

МИРЕ У па

По НСАМАУ ар ЕРИ ПР

494

Листајући по првим стиховима

Рекох: не дај стиха у бесцијење тако, Знаш да свако воће од топлине зрије. Ужги срце своје нека пламса јако

и из њег ће шикнут ријеч која грије.

Дед завитлај њиме (и завитлај шаком). Реци барем мржњу на та пуста љета.

Сву. У једном даху. Навјести је сваком Ка стрепи од сунца, од смјелијег лета.

Можда су далеко покличи са горе, ко зна кад ће планут кресови са Гвозда, ал' пјевај за путе и за нове зоре, није пјесма срхат, ситни цвркут дрозда,

није шарен-игра звукова и рима, лепршаво крило вијоглаве ласте.

У њој нека гори животворна плима, нека срце туче, нека човјек расте.

Пјесма друга

Рекох себи учи. Пјесма без муке што јег Цвркутање птица на бајаму крај куће.

И ја тако сјетан кријући јаде своје уроних у књиге заносом младости вруће.

Многе сам пролистао свеске, разбуцао сне одговор тражећ и ријечи јаче и љуће

о данима у ланцима. Да откријем све, сунца и људе, путе и ломаче горуће

чито слова жива срдаца у немиру. У радости због смисла кретања и дјела, уздигао сам поглед да послушам и лиру да чујем пјесму моћну од пјевача зрела.

Хеј, браћо пјесници, над хрпама папира! Реците какви нас пути воде у сутра