Наша књижевност

496

Књижевност

У тамници-земљи наћи ћеш крваве од рана бсрце живота, вјеснике муња, њима наврати.

Одбаци прње Модерне што узлете пријече,

а буду л стихови и штури кроз пркос и клетву, ако пламеном горе, ако ли истином јече

можда ћеш једном и ти обилну дочекат жетву.

=

Па сада кад пролистам те свеске — мекоте голе, уставим се на рубу одавно снованог сада

и знам: нису криви пути за пустоши без хлада,

за несклад перивоја, стрмину камене пдле,

јер живот је увијек замаха пун ко облак кише, а пред свитањем — на граници свјетова — и више. И слава великима који ће поанту рећи

о човјеку што се разраста, све већи и већи.

Пјесма трећа

На хартији бијелој нижу се строфе — откоси, грожђа тек забухлог прерано убрани коболи. Каква то невјешта рука пред цватом покоси крхко влаће. Крвави запис радости и боли2

Чујеш, корак у ходу, куцаји срдаца тутње, Човјек крилато расте и стоглаво се класа,

а гдје су огњеви ријечи послије дуге шутње, ритам кслона, пркосни метал људскога гласа

Или се ненадно јаве нестали дани — слике, прокључа стари врутак куцајем младога била, Зашуме негдје бори и ноћ се напуни зрике попаца дробних и пјесме шта се дуго крила.

Тад би да нижеш ситна бисерна зрнца у низу свјетло-лаку, галебе-једра да гледаш са жала