Наша књижевност

[ | 4

Листајући по првим стиховима

лакокриле лађице када су лукама близу, да пјеваш о маку, о крошњама младих стабала.

А сваке ноћи ко да земљом мећава завија потмули вихор удара у прозоре мог срца.

Ал' под кундаком жбира барјак се буне не свија и ћутим из бакље-срца искра по искра врца.

Нижу се стихови-варнице по бијелом папиру, ил плутају тромо ко јата небиштем зреника, блиједе и гасе се, звијезде у планинскоме миру. Падају строфе, дуње незреле, храпава слика.

Пјесма четврта

А хтјели смо пјесме да буду наша крила на уздиге спремна, на смјелије летове. Пламене ријечи борца од Амура до Нила, путоказ смионих: смјер за нове свјетове.

О како смо хтјели пјесма да буде стријела с напета лука — срца испуштена: правац. И оштра. У огњу класе жежена, бијела. Резана шиљбоком-пером у камен здравац.

Лепршав голуб да буде сваки трећак-стих, бљештава врутка кап, у Сусрет нсвом дану на поздрав стиснута шака. Час бучан час тих сигуран ход пјешака у празору рану .

И кад сид јутром живота шаптати хтјели, . то тепали смо теби — соколу у лету данашњи, сутрашњи, вјечити и смјели планеру слободних руку и земље у цвјету.

И кад смо клели, клели смо синџире, таљиге идеја непомичних ко брда.

И кад смо рушили, рушили смо кумире, ред „свевишње воље“ и вучји закон крда.

497