Наша књижевност

дао рецић а амненаеан фи

+

~

љиљинерењ нега осек ви

диђсн

И нигде трачка

и нигде светла више: Једва, у даљу, видиш катуне,

и једва

Хаџића Раван.

А тамо — ватре, огњеви горе... Крај њих чобанчад млада

_и старци, и жене,

сјаћени снатре. О Великом Рату зборе;

о болу моје чете;

о муци, о болу;

о бици велике смене; о слави —

офанзиве Пете.

„Ко сан, ко магла дани теку,

кроз речи пљуште, жуборе.

И чудне сенке лежу на реку,

и чудно одјечу горе.

Е. Прохладна струја хлади чела,

и дим се из огња диже...

Ено, на вису, бригада засела

и друга, за њоме, стиже!