Наша књижевност

|

2 3и 505

Отићи! Отићи прољећа овог

на мјеста стара путеве знане...

Гдје смо живјели,

живјели снажни ко снага борбе саме, и тамо!...

Гдје су у јутро једно заснуле

ваше паметне, лијепе главе!

Ја збиља идем...

Ја идем к вама, у повечерје ово! Идем... и ноћ већ пада,

а очи ми се склапају у роси непокошене траве —

росе ли , очи то моје, па ваше мртве квасе главе2...

Али су сузе моје пресахле давно, у рату тврди смо постали

и само срцем плакати знамо!

И ноћи ове,

срце се раствори

сто жеља к вама, у поља, похрли...

Да вам напишем писмо,

вјетром до шуме старе, да одлети а она, шапатом зањише гране!... Ко соко да се раскрили сиви

над гробљем у пољани, 2" мој поздрав вама,

да нијесмо стали, мили!

Да могу ноћас, наћи се крај вас!

Да помилујем гробну, рошљиву траву и напојим се снагом

задње вам минуте

_за дане што иду...

и нове битке слуте! ОЛГА ЈОВАНОВИЋ

ПАКИ Ема прА7 МИ

Ме ђе аијака, Б-

пива ено как

% ил

и росоа

зрајје4: 2 – “бо

о ДАДА ~

о У"

пи

За А