Наша књижевност

Х р

МЕ Ми Еро

| у +

[У У ТАЈР

ћ.

Зачу се ударац о врата и снажан, али промукао глас из старачког грла: 7

— О Тодоре! Јеси ли дома2

Тодор брзо устаде и пође к вратима. Познао је по гласу Милију, кота су убрајали у најстарије људе у селу и сви га звали Бедо Он у посљедње вријеме готово никуда није ишао, те се Тодор зачуди његовој изненадној посјети.

— Дома сам, дома! — одазва се Тодор, отварајући му врата. Хајде напријед!

Милија прекорачи праг, па застаде насред собе, покучен, искривљених ногу, огрнут старом сукњеном кабаницом. За њим уђе, погнувши се да не удари главом о довратак, високи млади сељак Јагош. .

Заваливши се у пространу столовачу, Милија прислони штап крај себе, уза зид, па поче отирати бркове и отхукивати. Као да је истога часа свалио себи с рамена тешко бреме.

— Године, мој Тодоре, године! Видиш ли, како нагрде човјека, па ни за шта више није! Ето, видим добро, и чујем поприлично... Али, пусте ноге издадоше, па — ни пред кућу... Да ме ово момче не преведе преко Дубокога Потока, не бих ти дошао...

Тодор га је с поштовањем слушао. Па ипак је успио да непримјетно дадне оком знак својој жени Стаки. Она се ужурба, поче да тражи чашице по полицама. А онда са дна једног сандука извади овећу боцу, пуну старе, ужутјеле ракије.

— А која ће теби бити година, Тодоре2г — упита Милија.

— Мени2 — Тодор забаци капу на потиљак, као да се присјећа нечега о чему није одавно мислио. — Не могу ти тачно рећи. Отап, мн је казивао, да сам рођен о Госпођину-дне, исте године кад је био бој на Новшићу... То ће, по прилици, бити којих педесет година..

Е