Наша књижевност
ДА.
Ек
Гуслар 507
— О, љепота божја! Па ипак си млад. Тих година кад си се ти родио, ја сам момак био, коња јахао.
Стака принесе сточић пред Милију и изнесе боцу ракије.
Видјећи то, Милија се натмури.
— Шта ће ти сад ракија2 Де, не будали, носи то! Нијесмо дошли да пијемо и да се веселимо, но да о муци својој разговарамо
— А, мора се! — рече Тодор одлучно и поче налијевати чашице. —- Ти знаш да немам бурад ракије. Али то се затекло, онако сиротињски... И дајем га од срца...
— Е Тодоре, Тодоре!
— А шта си то радио — проговори Јагош, пошто отпише помало ракије показујући оком на џак кромпира, који је био поред Тодора.
Тодор уздахну и одгурну ногом џак.
— Шта сам радио Ништа! Почех бирати за сјеме... Па некако немам воље. Бирам, бирам, а све мислим: чему да их садим>
— Право велиш! — додаде Јагош.
— Право велиш, — сложи се и Милија. — Чему радимо, кад ће нам све ала и врана однијети...
— И ја почео поплетати плот подно њиве, и — не могу! Не
могу, па да ме закољеш!
Јагош заћута. Окрену столицу и објаха је, па ослони подбрадак на наслан.
Слушајући их, Тодор је замишљено чупкао брк и гледао кроз отворени прозор, некуд преко Злоречице, по којој је већ пала сјенка Пехова. Са ове стране ријеке још се осјећала топлота, што су је предавали земљи зраци малокрвног мартовског сунца.
„Што ли су дошли к мениг — мислио је Тодор. — Да се није што догодилог Ових дана увијек нешто искрсне... Борбе на Трешњевику... Повлачење партизана... Оснивање четничких чета по селима... Долазак војводе Ђуришића... Пад Колашина у руке четника...
— Није ред да питам што сте ми дошли у кућу — ви сте увијек добро-дошли... Али тебе, Ђедо, морам питати: шта те нагна данас преко Дубоког Потока, под мој сиротињски кров»
Милија дохвати штап и поче њиме лупкати по врху својих опанака. — Шта ме нагна, велиш2 Нема те силе на свијету, ни њемачке, ни талијанске, ни четничке, која би ме натјерала да кренем по селу .. Сем ако би ме замотали у нешто и понијели... Али, ето, има једна сила, а она ме ту притисла, — Милија се куцну по грудима. — Но
У.