Наша књижевност

Гуслгр : ~ 509

час говориле дубоким, скоро људским гласом. Онда би зајецале, исказујући тугу неисказану, да би иза тога силно осветнички закликтале, зовући у бој...

Мало устрану нагнуте главе, Тодор их је слушао и груди му се бурно надимале. Испод полусклопљених трепавица гледао је своје гусле. На самом њихсвом врху ширио је крила орао. Испод њега, међу гранчицама ловора, видио је ликове Милоша Обилића и Гаврила Принцима. Тодор се сјећа:дао је да се урежу њихови ликови,

_„јер су они два крвничка цара смакли с овога свијета“... Тодор се

даље сјети јарета, чија је кожа разапета на гуслама. Било је похарно, дозлабога. Ни калема, ни младике није се могло сачувати од њега.

Обрве му се набраше. Забаци главу и успори покрете гудала. Прсте лијеве руке одиже од струна.

По отегнутом звуку гусала полеже његов пуни јасни глас.

Ооо-оој, гусле моје, мој свети олтару, И мој први божанствени дару! Са вама се Србин поносио, Кад је крвљу пољане росио, то су му прве клетве биле; У изрода гусле не висилг!

Сјенка сунчева заласка пузила је узастрану и задњи румени отсјај угаси се у прозору Тодорове куће.

Јагош је непомично слушао пјесму. А Милија се непрестано покретао на столовачи, почесто узмахујући штапом на Мићуна, који је извиривао кроз врата да и он чује.

. 2 . — Е та ти ваља, соколе, вазда пјевао! — узвикну Милија и намакну капу над очи,

~. Као да га није ни чуо, Тодор је, изврнутих беоњача, гледао У

таваницу. Гуслао је мирно, као да прикупља снагу. Затим, снажно

сркнувши ваздуха, запјева:

Ооо-оој, на хиљаду девете стотине

Четрдесет и прве године,

Затресе се од истока земља,

Глас се зачу са тврдога Кремља,

Глас се зачу великог Стаљина,

Радних људи и вође и сина:

„Хај, на ноге, моји соколови,

Наше земље поносни синови! Ин

: 4 55 М 5 5

4 му з з и 5 4 Ћ ~

ПБ ковао

| ;

3 3)

РУ

ПА а