Наша књижевност

Пре И И а

СРИ:

~

= о У У

и она а на АЕ У ад КЕ у. ак А -А, св

510 Књижевност

Фашистичке хорде разбијајте

И побједе барјак развијајте! Нек вас виде народи остали,

А како би и они устали...

Олуј страшни брзо ће да прође, На улице да нам празник дође!“

Тодор предахну. Спусти поглед и задржа га на Јагошеву лицу. По челу му је већ избијао зној.

Врата отскочише — упаде Мићун.

— Иду, иду! Четници...

Настаде забуна. Тодор устаде. Руке му клонуше. Поглед мутан, као да не може да се освијести.

Први се снађе Милија

— Што си стао, Тодоре! Остави гусле! Сакријте ракију! = Мучно очекивање.

Пред кућом кораци. Чули су се гласови, договарање.

Неко залупа песницом у врата.

— Улази! — викну Тодор. — Нијесу моја врата закључана.

— Знам да нијесу закључана, — одврати крупан мушки глас «споља. — Али хоћу да ми их ти отвориш, да ме дочекаш!

Тодор је стајао, оклијевајући.

— Иди, отвори му, сотони! — шапну Милија.

Без журбе, Тодор приђе вратима и отвори.

На прагу се појави висок човјек у дугом шињелу, утегнутом каишима и реденицима. Лице му зарасло у кратку црну браду. На

· капи се бијеле укрштене кости и мртвачка глава, а око њих — двије

зелене гранчице... То је, свакако, био старјешина. Стајао је слободно, раскорачених ногу, задјенувши руке за опасач. Чупаве главе његових војника извиривале су и опет нестајале иза његових леђа.

— Који је од вас Тодорг — грмну он.

— Ја!

— Слушај, Тодоре! У кућу нећу улазити — тако ми је наређено. Поруку команданта предаћу ти са прага! Гласник се искашља, да би му глас био звучнији. — Сјутра у десет сати прије подне биће збор сељака. Говориће командант бригаде — лично! Теби је наредио да са гуслама дођеш и отпјеваш на збору пјесму... И још је поручио: да извршиш наређење, да се главом не играш! Је си ли разумиог

— Разумио сам понешто, — збуњено ће Тодор. — Али, чекај, како ми он то поручује — пјесму