Наша књижевност

#72 5 Књижевност

Симан је провео зиму у некој врсти заноса. Испекао је ракије колико никад дотада, и попио са друштвом, уз шшеничан хлеб за који су говорили да је сладак „ко кад је агински“. Угојили се укућани те зиме, а Симан је и подбуо мало од ракије. На крају, и агинско се поједе. Симан је посејао својим семеном, али је од Ђурђевдана почео да купује жито. А у исто време добио је и прву позивку котарске политичке власти „у ствари тужбе Ибраге Колоша“.

Симан се није много изненадио, јер је већ раније чуо да се позивају сељаци који су ускратили трећину, још мање се уплашно, јер агинско добро које је појео и попио ове зиме, колало је у њетовим жилама као врела снага; помало се и радовао што Пе се пред хришћанским судом срести са агом, и отишао је на расправу као на мало Косово.

Расправа се рђаво завршила. Управо није се ни завршила, него је прекинута. Симан је био згранут и огорчен кад је видео да поред чиновника који пресуђује седе два домаћа човека, присједника, један муслиман, претставник ага, и други хришћанин, претставник кметова. Он је то и рекао. Чиновник га је опоменуо. Затим је Симан на свој начин изнео како је отац овог Ибрага, Салих Колош, дошао до кметовског права и како, по његовом мишљењу, „права“ не може бити два пута агинска, и опда кад је турска и онда кад је хришћанска власт. Кад је онда наше»

Чиновник је цитирао и „царско писмо“ од 28 јула 1878 године и „шеферску уредбу од 1859“ и „рамазански закон од 7-ог дана рамазана мјесеца 1858 године“. А ту се Симан громко и широко насмејао турским законима и рекао за њих нешто што се не говори у канцеларији, нешто тако ружно и тешко да га је чиновник одмах избацио напоље и да је после имао да одговара за увреду власти. Одлежао је осам дана затвора. У исто време пала је пресуда ла има да надокнади аги лањску трећину и да је убудуће редовно даје, јер су сви стари закони на снази док се нови не донесу.

Симан није могао себи да дође. Омрзла му кућа, а усев и шљивик гледа као да су туђи. Уложио је призив. Тада се обратио „учитељу“ Алекси који је био нека врста јавног писара и буџаклијског адвоката.

То је био бивши учитељ српске школе. Пре осам година, кад је сарајевска српска школа тражила помоћног учитеља, он је дошао у Сарајево из Земуна. Нови учитељ није био ни глуп ни недруштвен човек; напротив, био је и духовит и дружељубив, и сувише. С једне стране њега је, како су говориле газде из црквено-иколско