Наша књижевност

поду отви на воттићиамив

| 6 Е ј ; |

Прича о кмету Симаву Г

општине, „преносила памет , ас друге, његово дружељубље терало га је стално по крчмама и у Ра оних који се веселе и пију.

Плав, онизак, румен и увек насмејан, са модрим очима увек заливеним неким радосним сузама, нови учитељ је био средишна тачка свих механских шала, теферича и веселих друштава.

Сарајевски општинари су знали унапред да готово сваки учитељ кога добаве из Аустрије мора да има неку ману, иначе не би напустио своје лепо место и дошао у ову турску варош, где је живот тежак и необичан, и били су спремни да му прогледају кроз прсте, али господин Алекса се нагло и незауставно претварго у тешку пијаницу. „Тужна земља, брате...“, говорио је учитељ при свакој чаши ракије, жалећи се на средину у којој је живео. А ко ракијом тугу лечи, тај не оздравља од туге, него умире од ракије. Што је најгоре, ракија је штетно утицала на темпераменат и карактер новог учитеља: он је нагло падао у сваком погледу, постајао је неуредан у школи, а осетљив на примедбе и раздражљив у разговорима са газдама и првацима из општине. После две године општина је отказала помоћном учитељу службу. На то је он изјавио да отказ пе прима, да ће општину тужити суду за прекршај уговора, и — да прглази на ислам.

Запрепашћење је било велико, општинари су чинили све да га едврате од тога чудног корака, али без успеха. Разумни људи међу муслиманима у чаршији нису били нимало одушевљени овим нововерником, али нашло се неколико учитељевих другова у пићу а и неколико фанатичних хоџа који су у Ариф-ефендији, како се сада звао учитељ, видели добитак за своју верску заједницу и губитак за хришћанство. Они су превереном учитељу скројили нове и посве прописне муслиманске хаљине и одмах га оженили једном имућном удовицом, у чију се кућу и уселио. Само је бивши учитељ трошио више него што му је жена давала и тако је-почео да се бави писарским послом. У томе га је затекла и окупација Босне.

Са доласком аустријских трупа нестало је Ариф-ефендије. Појавио се после два месеца, кад се све смирило, али сада опет одевен а Та Ггапса, са чудним и старомодним цилиндром на глави. Узео је опет своје првобитно хришћанско име и прихватио се опег свога писарског заната, а уз то је вршио још један посао, за који је сада постојало ново име: шпицл, посао полицијског достављача. Народ га је звао „потајником“. Презирали су га и муслимани и хришћани, али он је, пијући све више, већ био у оној фази алкохо-

лизма кад код човека друштвена свест и лично достојанство пот-

«