Наша књижевност
580 > Књижевност
У тим речима било је много од оног ниподаштавања и оне дрскости којом полицајци збуњују и разоружавају као невидљивим ударцима оне које хапсе.
Ни Симан није био човек који не уме да се брани и пренире, али док је он покушавао да се објасни и да добије објашњења — и сам је са чуђењем видео да већ иде са полицајцем у корак и да речи у овом случају не помажу. А како иду, тако се и њихов међусобни однос брзо мења и бива све одређенији. Ствара се између њих нешто треће и ново, нешто што није ни Симан ни Басо Генго, него пропис и закон, као нека кривица и казна, и то у облику у ком за турског времена није постојало.
Иду напоредо, а сваки мисли своју мисао. Бојећи се да не изгледа довољно важан и строг, Васо се све нешто намешта и мршти, а Симан успорава корак, гледа да ухвати полицајцу поглед, и све би хтео некако да окрене ствар на безазлену страну.
— Ама, да бијах ја свршио оно посла што имам...
— Не може, — каже чудним и новим нагласком Васо, — него ваља одмах до господина повјереника.
Симан, коме се чини да је опет нашао своју смелост и речитост, застаје и увредљиво — фамилијарно каже:
— Иди ти, молим те, а ја знам гдје је господин повјерени«. Ево ме одмах, кад ти кажем.
Гнев повређеног достојанства диже се у Васи Генги и ударп му у главу, али од тога му лице дође још блеђе. Срдито и пригушено викао је на Симана:
— Не заврзуј, него хајде, кад ти кажем... Ти си заборавио да ово није Турска и да је Аустрија заступила, ево четврта година. Дустрија, еј!
— Ама де, знам ја. Шта ме крстиш, кад сам крштен. Аустрија! Аустрија! Кб да си ти Аустрија!
Ту Васо Генго заборави на свој отскора стечени слу жбенички стил и избечи се према Симану сасвим непрописно и „неаустријски“ му се унесе у лице.
— Е, видиш — јесам! За тебе сам ја Аустрија. Па шта хоћеш сад»
— Тиг
— Ја. И да ниси више писнуо, знаш, јер ћу те везана проћерати кроз чаршију. Доста је и твога, бели!
И ту, као да се присетио нечега, Васо брзо напусти тај Пор обичне босанске свађе и узе неки нов и стран, заиста „аустријски“