Наша књижевност

584 х 5 ; Књижевност

„Повереник стави једну руку на другу, загледа се још живље у крупног узбуђеног сељака, који није ни примећивао да га чиновник изазива и боцка својим примедбама, као животињу на којој вршимо опит.

— Ти знаш да има царска наредба...

— Част и чест цару и његовој наредби, — прекиде га Симан свечано и неискрено, и лако подиже мало шубару коју је држао у руци.

— А пресуђено ти је...

— Како ми је пресуђеног По турским законима, господине. И ко ми је судиог Ђулага Маглајлић, Турчин ко и мој ага...

— Па три су присједника била. Други је човјек Анте Перишић...

— Јесте други, али није човјек нит' је икад био.

— Па добро, трећи је био Србин, Коста Ћук.

— Србин је, господине, био и Вук Бранковић, па издаде пара на Косову. ;

Повереник није могао ла задржи осмејак који му блесну више у стаклима наочара него на уснама.

— Зар тако, Симане2

— Боље би било да није тако, али тако је.

Што је Симан више падао у ватру, повјереник је све мирније и веселије стављао примедбе и изазивао Симана да говори.

Пошто га је тако заобилазно добро испитао, Херман се морао уверити да се и овде ради „о једној од Симанових фантазија и алкохоличарских подвига“, али је ипак решио да га притвори док не прођу ове свечаности и не оду високи гости. Сумња се наиме лако усели у главу царског аустријског полицајца. Заправо, она се и не усељава, јер је увек у Њој и готово увек будна, а кад мало придрема, сна слава само на једно ско и једно уво, и сваки најмањи шум, мањи од лепета лептирових крила, може да је пробуди; а ако је нико никако не. пробуди, она се с времена на време сама буди од тишине која јој се чини сумњивом. А кад је у сумњи, царски аустријски чиновник бира увек оно што је повољније и сигурније по њега и његов службени интерес, а теже и штетније по осумњичног човека.

Владин повереник се диже и доброћудно саопшти Симану да ће два-три дана морати осгати код полиције.

Симан се најпре бунио, а затим је молио да га пусте.

— Не може, Симане, јер ти имаш, ето, обичај да истрчаваш пред високе личности, па могу се, не дај боже, царски коњи попла-