Наша књижевност

Прича о кмету Симану 583

о њиховом спору „виша власт ће казати своје". И виша власт је казала своје, а Симан од тада зна да је овај господин Коста агински пријатељ.

Најпосле су га увели код повјереника.

Кад је Симан оно први пут „изјео ватру" од њега, то је било у једном пустом предсобљу ове велике зграде, онако узгред. А ово сада је била права канцеларија повјереникова. Простргна, светла просторија, застрта ћилимима, са намештајем какав Симан никад није видео, са неким направама на зиду и на столу којима он не може да погоди ни сврху ни порекло. А све тако чисто и уредно да плаши и збуњује човека и да сељак не зна куда би са рукама к ногама, него са чуђењем гледа своје огромне, окореле опанке. образ му гори, и највише би волео да сад неко викне да је забупом уведен овде и да га одведу у неку једноставнију канцеларију.

По својој несрећној навици да меша важно са неважним и да не разликује битно од споредног, Симан је мислио само о тој за њега невероватној и неземаљској чистоћи и чудесном уређењу. „Рај ва земљи, господски живот", мислио је Симан. „Ово је Аустрија!" И презриво и кратко је погледао Васу Генгу, који је, неспретан и крут, стајао у ставу „мирно."

За столом је седео Коста Херман у мркој униформи. Није викао, није кретао ни малим прстом. Лице му мирно, бело, са мало лаког руменила, коса црна, густа, исти такви кратки бркови. Иза наочара без оквира светле, тамномодре очи, али оне мењају боју, јер се у тренутку кад повјереник поставља питање мешају са горњом ивипом наочара и стварају оштар и нељудски миран и продиран поглед.

— Ти нећеш да мирујеш, Симанег — каже строго повјереник и гледа га тим погледом од оживелог стакла и стаклених очију.

И види се да све зна, јер набраја Симану како је изгубио земљу и кућу, а одао се пићу и скитњи по вароти, терајући тобоже. свој спор са агом, иако зна да је то пресуђено и решено, и како је сада кренуо чак и највише личности да узнемирује својим неумесним и неоправданим молбама. Укратко: рђавим путем је пошао и ако се не освести и не врати неком послу, неће добро СВршИта.

Чим је повјереник дотакнуо питање Симанове „праве“, сељак је: забсравио на своје снебивање и стао да се препире МтрааНо и безобзирно. — Ти нећеш да мирујеш, а све ти је по закону ријешено, — корио га је повереник.

— Ништа није ријешено, док је човјек жив.